Дело

СЛУЧАЈ ЈОНА ПАНЂИЛЕ 323 да се ово што са њим раде тиче свеколике балканске омладине, да је то насртај на име и част свију нас, али се ипак пред. озбиљношћу ситуације прилично уплашио. Тек када се осведочио о нашој дирљивој солидарности и готовости, да се заједнички одупремо душманину, пристао је да сачека претрес. А тај је претрес управо требао да буде један историјски догађај. Припреме за њ превазиђоше свако очекивање, и кад се једнога дана изврши коначно ослобођење Балкана, видеће се да је и случај Јона Панђиле унео неколико цигаља у ту грандиозну зграду. Радило се мудро и неуморно. Прво је образовано онолико одбора, колико има балканских народности, в у сваки ушла по тројица. Гледало се да чланови буду што бољи. Тако је од Срба 'изабран један Ужичанин, који већ десет година студира технику и важи као одличан познавалац минхенских прилика; затим један Пожаревљанин, који због огромног раста улеваше свуда страх и тренет. Трећи члан је морао бити човек од нера, који ће благовремено слати извештаје новинарима у својој земљи о току и исходу претреса. Тако конституисани одбори држали су заједно седнице, чије одлуке беху обавезне не само за Јона Панђилу, но и за цео балкански савез. Кратки новембарски дани журно промицаху, те одборници, заузети припремама, ннсу ни осетили да је и сам дан претреса на прагу; али је зато око срца Јону Папђили бивало све хладније, и он поче озбиљно зепсти. Неко нејаоно предосећање рђава свршетка обузе му душу. Мада беше уверен да ће страдати због једне политичке идеје, а не својом рођеном кривицом, ппак му нпје било право, да баш он буде жртва. Што баш он? Зар други нису исто тако и дужни и ружни, можда чак и више од њега, и зар је грех бити дужан?... Јону Панђили се свиде ова мисао, и он је, идући улицом, стаде развијатп у себи. Јест, зар је грех бити дужан, и шта је управо дуг? Дуг је животно средство онима, који немају, који су сиромашни и пошиштени. Као што може појединац бити потребит и угњетен, тако и један цео народ, неколико целих народа могу да су презадужени и потиштени. Ту се он сети своје и осталих балкапских земаља, и његова се уметничка душа наједанпут, место првашње бојазни, испуни праведним гневом према силнима овога света... У том прозврја средином улице један господски екипаж, за њим други, трећи; па онда нројурише, снтним касом, неколико господе и дама на коњима, као да хте21 *