Дело

СЛУЧАЈ ЈОНА ПАНЂИЛЕ 325 ђилу не туже минхенски кројачи и обућари: њега тужи немачка аристокрација, која стрепи од демокрације младих народа балканских!" — узвикну Бугарин седајући. После њега говораше наше горе лист, Шумадинац, иначе социалиста по уверењу, дугајлија што кашљуца при свакој другој трећој речи. Пошто се извинио што ће битп искрен, ’он рече да у први мах није био.за Јона Панђилу, јер — вели — беше чуо да је Јонов отац некакав спахија румунски; али сазнавши да му је отац банкротирао и да нема више опасности од њега за пролетариат, он овде пред свима изјављује, да ће бити на страни Јона, кога су тужили немачкп капиталисти! Живео социалиста! и, алал ти вера! — захори се са свију страна. Потом следоваше декламације, од којих најдубљп утисак оставн „Европи“ од Ђуре Јакшнћа и Змајев препев „Деветнаести век“. Декламовао их један бивши штатиста нашега позоришта, који из силне љубави према глуми носи растресену машну и брије бркове. Лепо је и са пуно осећања рецитовао и Грк-ветеринар једну пламену песму Риге из Фере, онога неустрашива Јелина, што на бедемима београдскога града крвљу запечати идеју о савезу балканских народа! Слава Риги из Фере! живео Мучопулос! проломи се из стотине грла одушевљено клицање, и тек што се ларма стишала, отпоче Црногорац што продаје чибуке да гуди „Марка Краљевића и Мусу кесеџију“. Може се замислити џумбус, кад се у далекој туђини зачуше звуци са нашег милозвучног националног инструмента, гусала јаворових! Шта су симфоније Вагнерове и сонате Моцартове наспрам ове идеалне музике! Сва славна прошлост васкрсе нам пред умним очнма, наши бесмртни дедови, цареви и јунаци, бојна копља и оклопи сјајни; и да је нешто у том тренутку, сачувај Боже! залутао међ нас какав кредитор Јонов, тај би разбијену главу изнео напоље. Чисто нам беше криво, кад је Црногорац после два сата завршио гуслање, те се морадосмо разићи, пошто је у велико свануло. Колико је силна била наша раздраганост ове историјске ноћи, види се и по томе, што су две трећине њих заборавили да плате „цех“ !... На послетку освану и тај дан. Снег који сву ноћ вејаше почео је тек пред зору слабије падати. Град је изгледао као одевен у бело руво. Мноштво чистача се размилело, да својим дугачким метлама разгрћу заметене улице. На угловима стајаху већ продавци врућега кестења. Прапорци звечаху о коњ-