Дело

' ign: у-Ц' 1 828 Д E Л 0 Холцапфел, из Габелсбергове улице, Шлиселбаум, из улице Театинер, и још неколико из разних сокака, тврде да су им осталн неплаћени: три иберцигера, десет пари панталона, два зимска капута, један фрак и два хавелока. После су набројани обућари, из чијег је потражпвања изашло, да Јон дугује за двадесет пари ципела, — што би значило, да он у опште није ни једне ципеле кунио за готово; а то је ордпнарна, швапска лаж, псто онако као што су десет газдарица слагале пред судом, да је стално бежао из њихових станова! Јасно се видело, да је све ово било „озго“, од стране власти удешено, како би се балканске народности што већма компромитовале. Нарочито се та политичка тенденција опажала у исказима фиакеристе и једнога келнера, од којих је први бедио -Јона, да је једанпут при вожњн искочио из кола, а други тврдио, како је Јон направио грдан рачуп у гостионици, па побегао кроз авлијска врата... — Шта ви имате да кажете?. — упитаће на послетку председник Јона. Признајете ли ове дугове и јесте ли их вољни поравнати? Јон Панђила, који, као некад Хус онтужбе калуђерских мрачњака, мирно слушаше све денунциације, — устаде са клупе, и приклонивши своју гриву према судијском столу, поче спремљену беседу. А то, што он говораше, управо и не беше беседа, већ као нека патриотска исповест, нека врста болнога апела, који син једне балканске земљице упућује моћној Европи/Говор, до душе, није био бог зна како стилизован, нити је Јон умео разликовати der, die и das; граматичких погрешака беше тма божја, било је и застајкивања, муцања, описивања рукама, али томе нисмо криви ми, већ немачки језик, који је тежак и који ми, већ п као добри родољупци, ннкад не смемо иотпуно научити. Форма је сноредна, у осталом; главно је садржина, а она беше тако смишљена и језгровита, да су се судије једнако врпољиле, јер су им се речи Јонове забадале као стреле у германска срца... Прво је повукао разлику између уметника и осталих људи, доказујући да је он, као један сликар, виши човек, а његови кредитори нижи људи. И сад, место да се уметничка глава његова окити ловоровим венцем, они му стављају мученички, трнов венац! Нар је то награда за ових петнаест година, нроведених у Минхену?... То он, као Румун, није заслужио. Како се његова отаџбина понаша наспрам Немаца, а како Немци поступају с њенпм синовима, који знања жудни до-