Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 347 нас је сву тројицу позвао на ручак, као што знаш. Код њега ћу вас чекати! А после подне, — видећемо. — Пасош имаш? — Разуме се, да га немам! Пасош за Агарјонску и Нову Левкадију даће ми се овде. 0 томе не сумњам, јер знам поуздано да га дају свима дикефалским бегунцима наше народности. — А војне обавезе немаш? — Нисам још слободан, али као да и јесам, јер је протекло девет година од кад сам заклет. Као што ти је познато, служио сам неко кратко време, па сам се помоћу добрнх пријатеља ослободно, али редовног отпуста још немам. — Пестељева главо! рече Арад, куцнув ме прстом у чело. Прогласиће те за војног бегунца и онда су тп навеки затворена врата завичаја. И то ће учинити! Мириш ли се с том мишљу?... Отиди најпре у дикефалски конзулат, па слажи овако: „Дошао сам овамо у хитњи неким послом, па немадох времена да узмем пасош. Зато се јављам. Одавде ћу послом у Агарјонску, зато молим да ми дате привремени путни лист. Ако случај учини да се ма где у другој државп дуже задржим, * ја ћу се приказати дикефалском конзулату, јер сам војни обвезник за годину дана.“ Нека ти даду наппсмено, да сн то изјавио. Из конзулата отпди ка кептену, па му испричај истину, јер он ће већ знати где си улазио!... А сада идите обојица, јер ја имам први час у лицеуму, а нисам још све задатке исправио! И седе, да исправља. Расклопих једну књижицу. Беху латинскп задаци малих Маврићана, — преводи са левкадског, — обичне реченице и начин као свуда по Белотамији. Нас двојица уђосмо у П.ухову собу, која је била чпста и уредна. Он ми рече: — Ево, видиш, овде ћеш спавати на дивану! Мени нећеш ни мало сметати. А послушај старога, — учини што тп је рекао, он има памети колико сви ми, а пма је за све нас! — Знам ја то одавно, мој Жожо, али опет ми немамо оно зло, што он има, оно претерано, детиње страховање од свега и свакога! Бојим се да то постаје болест. Пух одмахну главом и узе ходати, па рече: — Бојимо се сви! Дошло је већ до тога, да понекад ноћу скочи с кревета, па нагло отвори врата, јер мисли да неко