Дело

базносги и иредусретљивости, а кад је већ тако, ја бих вас молио за нешто друго. — Шта то? — Могу ди ја добити ствари, које су ми остале у Ивонији? — Разуме се, да можете! Јавпте да вам пошљу поштом, или приватно, свеједно. Веома и угодно изненађен упутих ка „кептену“. „Урдија“ (полиција и пблицијска канцеларија) беше у горњем делу главне улпце, блпзу тржишта; у неугледној кућици. Два урдијарца, са штаповима у рукама, пропуштаху редом мушке и женске, већином сиротињу. Кад рекох урдијарцима, да ме је ујшпан кептен позвао на кафу, брзо ми начинише пута кроз гомилу, те се нађох пред избом, у којој Ђаз-Ђуз сеђаше за једним столом, а за другим, према њему, његов писар. Беше ту још места највише за четворицу, али да стоје. Нека стара Маврићанка/права вештица, стојаше пред старешином прекрштених руку. Чух њега где говори: — А, Рањуло, Рањуло! Бпће ми души иотаман када ти једнога јутра урдијарцн оцепе двадесет и пет! А то ће битн, вера ти је божја! — Немој тако, кеитене, ружо моја! одговори баба, клибећи се... Знаш ли тп од каква сам ја рода, и ако сам удата била за непрнлику своју и до овога дошла! — Доста сад! Свршено је! Одлази! Али памти што сам тн рекао! — Памтићу твоју правилност, а светога ми Кама и тако ми моглова жнвота... — Прекиде је ппсар: — Не помињи мог’ла, бабо, него излази! Нисмо ми овде само тебе ради! Кад се стара уклони, опази ме кептеп и уставшп викну: — Добро дошао, Вако! Пзволи!... Ти, Мјугуле, сад изиди * и ношаљп нам две добре кафе. Реци тамо, да не пуштају! Пошто остасмо самп п ја седох он заноче: — Ето, впдиш, ја тн судпм и нресуђујем овако, од ранога јутра до мрклога мрака! А камо трчкарање, те, зове те мог'л, те зове те великн суд, те овамо се нешто десило, те онамо је неки ђаво! Мучан жнвот и носао, мој Вако. Да ми није због послуга светломе мог'лу, радије бнх аргатовао, него ово радио.