Дело

356 . Д Е Л 0 Ручасмо добро и уз највећу веселост, задпркујући Старога. Њих двојица морадоше раније у школу. а ја остадох поткрепљујући се „правим даламарцем, чистом крвљу Исусовом“, како рече Диго. Али од врућине спољне и унутрашње обузе ме такав дремеж. да сам једва могао стићи до свога новог стана код Пуха. Сећам се да ме је Пјур будио за вечеру, али га ја замолих, да ми простре и да ме остави на миру. Тако је и било. Спавах једним душком целу поћ. (Наетавиће се)