Дело

Д Е Л 0 3Ć8 потпомаже п заједнпчке, друштвене интереее. Претерани егоизам противп ее алтрупзму, који је за напредовање друштвене заједнице врло потребан. Али, с друге стране, неразуман човек не може бити ни моралан; јер он нема евести о потребп заједничког рада; он не разуме друшгвене интересе; он нема - интелектуалне снаге, да би могао схватити .вшне, опште циљеве у држави илн у човечанству. Умно огранпчен или умџо неразвијен човек не може помоћи ни својој породнцн, а камо ли некоме већем друштву. Човек без јаче интелпгенције не може битн ни чврст характер у моралном иогледу. Он се управл.а по нагонима п страстима, или се поводн uo мишљењу других људи, или ради према тренутним утпсцима и према нролазнпм својим расположењима. Он није самосталан у својим радовима; није сталан у својим подузећима; и његови поступцп нису унапред добро смишљени. Човек без довољно развијене свести нема јасно одређених циљева, нема утврђеног плана, и нема поузданих метода за извршење својих смерова. , Према томе, разумност п развпјеноет ума до неког ступња мора се сматрати као главна погодба моралностн. Ако је ум помрачен, онда је и морални жнвот поремећен. Има једна врста блесавости, при којо.ј су баш моралне сиособности болесне (moral insanity). II страстан човек, који радн против моралних и државних закона, може се смаграти као болестан у моралном погледу. Он нема моћи, да се уздржп од злих дела. Он нема јаке моралне вол>е, која бп га спречавала, да не чини зла. Он зна, да је оно што ради, негшштено и незаконнто; али он нема унутрашње снаге, која би га уздржала од тога. Чиновник, којп узме из државне касе новаца ради коцкања, зна, да то није донуштено; али његова је страст коцкања јача од његовог разума, који му каже, да то не ва,ља, н од његове савести, која га одвраћа од тога. Сваки човек осећа у себп неки лпчшГпонос; сваки цени своју част и част евоје нородице. Образован човек цени част више него необразован; он брани и част своје отарбине. За одбрану своје части човек је готов да жртвује и жпвот свој. Сваки човек жели, да га другн људи цене онако, како он сам себе ценн. Сваки се истиче према другима као частан или честит човек; сваки жели, да буде уважена личност у друштву. Ако му ко одриче часност, он то сматра за увреду и