Дело

366 Д Е Л 0 њихове мирне везе заљубљених прпјатеља. Нема више онпх драгих шетњи у двоје, ни заједничке вожње у колима... Једпно им осташе састанци око пет часова, све чешћи и чешћи, па посведневни; и ови састанци, осим загрљаја у којима се све заборавља. бејаху празни. суморни: стајали суједно према другоме као два разоружана непријатеља који се мере. Кад се раставе, осећали су неизречену жељу да се растану, да се осаме, — да би се наново у самоћи, наново зажелели... Лагано, пак, кроз шибље и преко шљунка тог првог доба љубави, примицалн су се, а то нису знали! рају кришом очекивапом. Ново осећање баци клицу, заче у њима: жеља да су близу, да се дотичу, да се гледају; жеља да дуго неми остану загрљени, дуго ношто се утиша тирански глас чула. То је бпла љубав првих месеца њихова прнјатељства, и нешто још више, јер је била усхићеннја, и топлије захвална; илаха као прохтев, у исто време дубока, срдачна као бол... Тек тада осетише да се ближе ономе врхунцу, ретко достнгнутом када се два људска бића потпуно воле. Бпли су свеснп када га достнгоше, и то доба увек ће живети у њихову сећању. То је било у јесен прве године. Морис, жељан путовања, сит варошп, мучен чудном нотребом да буде сам, оде из Париза. За петнаест дана, прошао, у околини Авејрона, лепа слабо посећена места, близу Еспалиона и Фижака... Све то време проведе сам с кочијашем, полу-дивљнм, н два мршава, неуморна коња, која су га возили путевпма... Поред њега промицаху пространи предели; кола греде поред шиљатих проселнна, у чијем подножју протиче бујан поток. Лак мост, нов, или каква стара греда обрасла маховином, води преко проселине. Путеви манпто стреме у цровалпје, или се лагано иењу другом косом. Села на подножјима оголелих ланаца планинских, личила су на змијурине огромних кљунова... По заравњима се шире огромнн пашњаци. Обрака, њихова далека села, њихова тајанствена језера, у којима, веле бајке, спавају мртве вароши... 0! ти поласци по бледоме јутру, по роси и сјајној пзмаглици! путеви на којима се, као плавкаста привиђења, назпру кроз маглу пространи облици стада и кола која иду у сусрет!.. 0! те самотне вечери по варошицама авејронским, када је, после тешкога обеда за општим столом, Морис полазио да лута сенкама улица слабо осветљених по гдекојом светнљком, на