Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 367 врху каменога стуба! Скуиљена услед самоће и тишине, његова осећања удесетостручаваху јачину, бескрајно се одбпјао од зидова његова срца... Како се осећао далеко од свега, и сам! Нико од ретких људских бића, што су пролазила поред њега, није говорио његовим језиком, ни једне заједничке мислп у тнм мозговима и његовим... Потонуо је у своју самоћу: „Ја сам сам... сам, сам... „И то је бпло страшо прнјатно уживање. Али бн га оно пустошило кад не би могао да говори: „Да, овде сам сам, али нисам сам у животу... Има некога тамо ко.ји мисли на мене... Тек у томе часу познаде вредност те верне мнсли, сестре своје мисли, прожете, и мимо даљину, сећањем на њега... у сиротној отменој околини Аверјона, одсутна жена била је за њега све човечанство. Она му се привиђала. Пзазван сјај њена погледа, траг каквога покрета, одјек какве речи, изазиваху у њему ненадне несавладљиве потресе, који су отимали узвнке његове... Побожно, и по хиљаду пута, је љубио брзојаве, које су му. на свакоме ночинку, нредавалп чиновници из телеграфа. Када се вратио у Париз, самоћа га је била нреобразпла. Брзојав. послан нз Вик-спр-Сера, јавп Јулији да ће приспети за мање од једног дана; наћн ће га у улнци Шамбизи, чим буде дошла... И ово је био тренут који се не може заборавнтн: када се загрлнше у полутамп собе на којој су биле спуштене завесе, ou лежи, тек се пренуо из тешкога сна у који га је бацпо умор, она, обучена за излазак, доносећн споља мирис свежега ваздуха, и као светлуцање, на оделу, на коси, на образима, веселу јутарњу светлост, Морис, дигао се и седн, обухватно је око паса и држи драгу главу; жељнп пољубаца, забо’ равпше речи на уснама. Њено оштроумна заљубљено срце задрхта од среће, не толико што је видела љубљенога човека, колпко што га је застала бнаквог каквога је одавна сневала: не нервозно дете, нити љубавника коме се све мора испунити, већ биће слично себи, које жели нејасно сливање њихових душа, које снева да буде њена одана ствар, њено добро, све њено. То би зора благословенога времена, накнада за стрепње,' непријатности првога часа. накнада за будућпости, за све чиме потпуној љубави прети сутрашњица. Милосрдна судбина удели им тај мир: виђали су се без препрека, нико није суревњиво мотрио на њих; као да се неко заверио да бди над њима. Од тада их никакво доба годишње не растави. Зими проведеној у