Дело

368 д к л о Паризу, носведневним састанцпмп у улицп Шамбизп, — прекинутих само неколико недеља проведених у Нпци, — следоваху заједничка пребивања ван града, на нољу, на мору, где су пх, наизменце, поеећнвали Антон Сиржер и Ескије. Прпродно. живот је био тако удешен да им је много мира давао. До њнх је само стајало да уживају богато стање коме човек најистрајније тежн на земљи: заборав времена, пријатну доколпцу живота. То се Морису допадало: био је cpehau; и Јулија је била срећна, алп 'је њена cpeha била помућена несавладљивим немиром, који се зачео у истп час кад и она, који се зачео због велике cpehe, н који је отада, једнако растао. Када би упоредила свој некадашњп жпвот са садашњнм, са страхом би измерила тамну провалу из које је љубав нзв.укла, — алн за колико времена... За неколико месеци? може биги!... За неколпко година? може бити!... Свакојако за увек не. „Кад Морису буде толико година колнко је менн сад, ја ћу бити стара жена... „Доћи ће час када ће јој отргнути Морнса, а она ће наново ночети да живи по староме, сећајућп се изгубљене cpehe, само да би још впше очајавала. „Морис he се оженитн... Ако се оженп, оставпће ме... „Та је мисао гризла. То је крај Мориса заборављала; кад би се осампла то бн јој опет падало на ум. Правп часови ропца бпли су за њу када бн видела у очима драгановим неку замишљеност, сањарење чпју тајпу није хтео рећи. Ове јасне очп, спве као амбра, познавала је ванредно, познавала је чак и’ најмању жилпцу зенице њпхове. Јасно је читала у њнма љубав, али пе нрема себи, ма како да је она нејаспа бпла, те је и сам Морнс не бно свестан. Чпм оде од њега, њене патње започеше. Очи Мориеове, у којима се видела нека упорна мисао, биле су за њу^мора. Затварала се у своју собу, да бп била сама са својом бригом; и тамо је онлакпвала нешто незнано, неку нејасну опасност- 0! како би јој био драг какав повереннк коме бн могла поверити своје неизреццве мисли. Али где да нађе тога повереника? Стид би јој печатио усне пред лнцем старога пријатеља — Ескија којн је опет све нагађао, — то је лепо знала. Онда кога?... Мсповедника!... Много је пута, продазећи турпнском улицом, доводнла у искушење фасада мале црквице. Авај! Срам греха јој је пречио улаз у њу; осећала је да не бм могла ући у њу до очишћена грижом савестп и кајањем, н то доцпије, много доцније, кад. јој срећа буде унпштена... Па onei је лутала око цркве; но-