Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 369 кашто би се у њу кришом увукла, као да је страх да је сиазп, њу, грешницу, онај Бог кога је бама тражила. Клечећи на молитвенику, стајала је по читаве часове у каквом тамноме углу ниских преграда, поред сиротих старих људи, побожних, с бројаницама у рукама. Богу се није молила: како би се и смела усудити да тражи оно што јој грешно срце жели, безбедност, вечитост греха?... Не. Она није тражила ништа, само би се разнежила нред ковчежићем; осмелила би се мало по мало, те изнела свој јад пред очи божанскога учитеља. Он добро зна шта треба јадним драгама! Видео је да је немоћна да жели исцелење своје душе! Својпм присуством у цркви, грешнипа је, бар, вапијала на своју недостојност, те јој се чинило да ће се, неким чудом које је у његовој моћи, Бог заузети, једнога дана, тамо доцније, много доцнпје, да јој грех буде опроштен. Кад оде од Мориса, тога дана, њу обузе жеља да онако скрушено пробави у цркви, пре но што се врати дома. Седам часова је откуцало, имала је мало времена. Али тога тренутка Антоан Сиржер је био у Муканбургу; Ескије се радо приволевао, што се тиче оброка, ћудима Јулијиним. Она се одвезе у доминиканску црквицу у ул.ици авнија Хосиовог. Када је ушла, црква је била пуна симјеста на коленима: била је недеља, час исповедања. „Ево жена из отменога света као и ја што сам, мислила је Јулија; и оне нису раскинуле с црквом! Боже мој, ала мало вредим ја!“ Она се усами у један врло таман кут и клече; поче да се моли Богу. Али је молитву говорила само уснама: била је сувише узнемнрена; имала је јасно предосећање опасности. И мимо свој напор, Богу се није молила, већ ,је размишљала. Пред очи јој пзађе Морис, нежан и расејен, и његови загрљаји који се ненадно следе, јер мисао некамо залута. То је данас било очитије но јуче; .јуче очитије но прекјуче; низ ситних догађаја, које је она запамтпла, осуо će, у скорој прошлости, путем којим је њој дошла сумња. Какав ли то сан мучи овога младог човека, кад неће да јој га повери? Он јој казивао све, већ одавна, озбиљне бриге п мале незгоде. „Жена... Између мене и њега има нека жена.“ Често јој је већ падала на ум мисао о хчогућем неверству Морисову. И то јој је било тешко, али би јој, ипак, теже било када би помислила да, једнога дана, каква друга жена могне Дело, књ. 43. 24