Дело

370 Д Е Л 0 да заузме мисли њена пријатеља, да испуни његово срце, да овлада њиме као и она. Уосталом, ово страховање није никада дуго трајало, свакојако колико п ћуди Морисове. Наскоро би јој он још оданији бивао, жељнији уточишта у њену наручју и на њеним грудима. Онда, шта је се тиче? Осећала се увек победницом, увек господарица. Авај! Овога пута је страховала, није се уздала у победу. Зашто? То није умела да каже тачно, али је то било слично предосећање! „Он сања да ме остави, Боже мој! Боже мој!“ Узалуд је себи доказивала, понављала да је Морис сада према њој нежан као и пре. Видовитост њена заљубљене жене одговарала је: „Убеђена сам, убеђена!...“ Она тврдоглаво поче да тражи једно пме у полумраку црквице. „Бар да је познајем!... Али ја немам пријатељица.“ Збиља, неколико жена што су ручавале код ње средом, посете од четвртка, нису биле пријатељице. У животу Јулијину није било већ одавна места за излишно време што га женске посвећују женскињу. „Прнјатељица немам. Али он има везе с отменим светом... Тамо је ту жену и срео.“ Жену? Не, девојку. Кроз одломке реченица који се покашто измакну у суморним часовима, она је разумела да он нпкада неће тражити друге драгане. Њега је морила пресечена будућност, прекинут сентименталан развој догађаја. Зар јој није рекао, онога дана када је с тугом у срцу чинила наговештај на разлику њихових година: „Ја сам ваших година, драгано. Наше је срце годипа оне коју волимо. Да! године онога кога волимо. Тако је зацело мислио Морис и то га је потпуно освојило. Његову срцу је било четрдесет година... Али, без сумње, живела је негде нека непозната женска, неко девојче, она која је за њега била подмлађивање срца, прва љубав, засновани дом, породица... Ње се Јулија плашила, и молила је Бога да је склони с пута њена драгана... И гле, то се, свакојако десило; он је њу нашао. „Господе! Господе! учини да тога не буде.“ Тога тренутка, црквењак јој се таче рамена. — Црквица се затвара, госпођо, рече јој тихо.