Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНК 371 — Колико је часова? — Осам. Она се журно диже и попе у своја кола. Коњ, који је случајно добро касао, довезе је за пет минута до Ваграмског Трга. Прво лице које срете, када пође уза степенице би Клара Ескије. Она запита исту: — Јесам ли се задоцнила? — 0! да,.. почели смо да се бринемо. — Реци нека почну доносити јела. Ја ћу одмах сићи. Тањир Морисов нека дигну, он вечерас неће доћи на вечеру. — Знам, рече Клара. Г-ђа Сиржер, изненађена, запита је: — Он ти је писао? — Није, био је малочас овде; сам ми је то рекао, Кад то рече, не мислећи ништа рђаво, она сиђе. Она не виде како Јулија посрну и наслони се на велики украс у облику печурке на степеничној огради. „Долазио је данас... Долазио је кад нисам код куће, долазио је да види Клару, а није смео да ми каже. Дакле, она је та! Она! Како да то нисам предвидела?“ Опасност јој је изгледала још неизбежнија, када је сазнала која је... Супарница јој је Клара. Како да обори њу? Како да је омрзне. III * УIII Кад је Јулија осетила опасност, једна ју је мисао спасла разочарења. Она је мислила: „Унаточ свему, Морпс ме воли.“ У то је била уверена и ако из свога епокојства томе није могла да да никаква разлога; то јој је говорило неко неодољиво осећање. Она, која је досада била тако пасивна према свима догађајима, ту је црпла храбрости за одбрану, енергије сличне оној коју налазе најслабије женке кад бране своју сисанчад. Идуће ноћи умела је довољно да се савлада да би могла да смисли, изведе, да би могла да створи какав план. — Морис ме воли. Сад је он узбуђен и расејан. Алп и покрај његове расејаности и узбуђености, осећам да ћу брзо поново да га освојим, нежнијег, можда, и страснијег него да га ништа није узнемирило. 24*