Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 378 нерава и св.ог срца. Кад је дошло време доручку и кад је видела Мориса и Клару једно до другог, на мах је изгубила сву увиђавност; није их носматрала: она је просто патила што их види једно до другог; изгледало јој је да је несрећа свршена, да више нема места борби, да се воле. Па ипак, мало су говорили; обоје су, заједно с Ескјеом, слушали доктора који је, као и ббично, ћаскао, држао предавање. Сад је говорио о питању брака, поводом једне скорашње статистике која је утврдила „смањивање броја бракова и броја новорођенчади.“ — Знате ли шта то показује? рече он. — Да, рече Морис. — Шта то показује? — Показује да је брак једно старо уређење које тек што није ишчезло, тек што није замењено каквим новим начином брачне везе. Јулија погледа Клару и учини јој се да је ова поцрвенела. „Хоће да се уда за њега“, помисли она. Лекар упита: ■— Какав начин брачне везе? — Не знам. На законодавцу је да то нађе и уреди... Ствар је у 'томе да се утврди питање једнакости. — Збиља? рече Домје иронично. Хоћете ли да вам научно докажем вашу заблуду? Нећете тако мислити? ,Одмах ћу вам доказати. Посматрајте животиње, за које је неумитна природа узела на себе да им ствара законе. Удружење два посла, то је чињеница без изузетка, траје онолико времена колико је потребно за једнога младића. А за једнога младићаје потребно двадесет година. Дакле, у основи својој, удружење човека и жене треба да траје двадесет година почев од првашње везе, а то значи целога живота. Шта ви мислите о томе. — Свеједно ми је. Не водпм рачуна о томе да стварам децу, како то вп кажете. — Знам ја то; и ви сте једно иморално створење у правом смислу те речи. Ескје посредова: ■ — Ви сте казали, Домје: Морис је иморалан, као готово и сва његова генерација. Само, ја не знам у име чега га осуђујете ви који ни у шта не верујете. — Ни у шта? каква заблуда! Мој је морал одређен, и садржн се само у једном начелу: саобразити своје личне на-