Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 375 и барон Рије. Разговарали су сасвим тихо, те јој од њиховог разговора ниједна реч није допрла; али је тај разговор, еудећи по изразу лица, био озбиљан. Она помисли: „Воле ли ce'? Ох, кад би то било! Она би хтела да ради брзо, да убрза тај брак који би јој мбру растерао. Али, шта да ради? Домје, коме је било дошло време за шетњу, опростисе; Еекје се врати сам, пошто га-је испратио до басамака. Јулија га дозва. Нада, ма да и сувише лабава, која се у њој појавила, наређивала ioj је да каже шта јој је на срцу. Кад је р]скје дошао до ње, она му показа на Клару и барона: — Посматрајте их, рече полугласно. — Па? — Па, зар ово не наводи на неку мисао? Ово двоје младих?... „ Банкар је осмотри да би схватио све што је мислила. — Какав брак? рече он тоном који је преводио његово неверовање у то. Јулија продужи живо: — Па да. Зашто не? Клара је богата, а и Рије; он има леп положај, диван је то човек... А и сами видите да се једно другоме допадају. И заиста, за једно кратко време, нагнути једно другоме, ћаскали су тихо, с изгледом срдачног, скоро нежног слагања. Ескје ихје посматрао, не одговорпвши. Г-ђа Сиржер навали: — Јел’те, да сам у праву ? То је очевидно. Треба их заручити. Претпостављам. да и ви ту‘ не видите никакве неприлике? Мало ће вам бити тешко кад оде, Клара-. Али, пре или’ доцније, и то мора бити. Боље је да се уда за каквог нашег пријатеља: тиме ће нас мање напустити. Заћута; Ескјеове управљене очи на њу говориле су: „Како ви, драга пријатељице, много полажете на тај брак!“ Осетила је да се њено страховање проказало у досадањим речима. Поцрвенела је, јер ју је збунило милосрђе које је за њу имао њен стари пријатељ. Узе је за руку. — Ја ћу, рече, учинити оно што Клара хоће. Рије је ваљан п ?4часан човек. Ако се ви слажете с тим браком, и ја ћу бити с вама... Није се усудила да га упита: „Зар ви не верујете, да ће