Дело

ЈЕСКН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 377 салон, зачуђен што, као обично, не чује Кларин пиано... Соба је била празна. Зазвони. Да ли је Госпођица Клара изашла? упита собара. — Није, господине. Госпођица зна да је господин ту. Моли га да буде тако добар да је мало очекне. После неколико тренутака уђе Клара. Она је, као и вазда, била озбиљна а љупка; па ипак кад му се приближавала, предосетио је неки случај. Задрхтао је, дирнут прстом удеса. Запита је: . — Ја вас не узнемиравам? — Ох, не! рече девојка сасвим до њега; напротив, мило ми је што вас видим. - — Данас, дакле, не свирате на ниану? — Нисам данас расположена, одговорп... Желела сам, збиља, да вас видим, јер имам нешто озбиљно да вам кажем. Хоћете ли допустити, да вам то одмах кажем? — Сасвим... Узнемприлн сте ме. — Није то ништа што би вас требало да узиемири. Тиче се мене, тиче се савета који ћу, као од свог старог пријатеља, тражити од вас. Морис јој се погледом захвали. Она продужи: — Шта мислите о барону Ријеу? Чим је то име било изговорено, Морис је све разумео. Рије! Никада он није на тога мислио!... Одговори: — Рије? Познајем га више од пре шест година. Ја сам га у ову кућу увео; али одонда сам га напустио, и не виђам га на другом месту до овде. Он се бавп рпохч смешних предузећа. Претенциозан је и .јадан. Досадан ми је. — Немате права, одговори Клара. Нзврсан је то човек, и ви познајете, као и ја, његову вредност. „Воли га, дакле, помисли Морпс. Она има права, јер Рије је бољи сто пута од мене.“ Он примети да нешто приметно помрачи њене очи. „То је моја будућност; то је моја срећа.“ Он, сасвпм гласно, рече суво: — Е, па кад вам се толико допада, Кларо, удајте се за њега. И намах му је било криво што је био суров: црвенило од суза испуни девојкине очи. Она промрмља: — Како сте сурови према мени! Нисам,-дакле, требала да вас припитам за савет?