Дело

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 383 други, који би од њега и о њему имао друкчију лектиру допуни моју слику, илп најзад пзнесе са свим нову слику. Као п у ранијпм ееејима додпрнућу п овде у главним потезима живот Браунингов, служећи се при том поред познатпх историја енглеске лптературе, особито бриљантном монографијом о Браунпнгу од Честертна, која је изашла у познатој серпји English men of letters. Обзпрућп се на бијографију Браунпнгову не чпнпм то за то што бих из његова живота хтео црпс-ти илустрацпје његовој поезијп, но из са свим смернпје жеље, што ме з0ог његове поезије и његов живот интересује, п ако међу њима не тражим нпкакве зависности, или бар ни близу не онакве каква се дз посматратп код Росетија. Средина, прилнке жпвота, раса и с-личне крупне речи извесне школе ја остављам без особпте пажње и нагласка, п то чшшм тим лакше што имам и сувнше скрупула према гачнос-ти тих крупних Schlagvvort-a и сувише свежих утисака о њнховом наглом профанисању ad absurđnm, да се тако изразим. Међутим баш Браунингов жпвот необично замамљује да се испреду везе између њега — живота — и поезије. Но ту драж гуши она већа, она драж: впдети како Браунингова уметничка индпвидуалност има један карактер који чешће налазимо у енглеској литератури: она је на мах и одма цела, са свом својом изразптом особеношћу, ушла у књижевност. Неког нарочптог развитка његова поезија не показује, бар не у висину, но с-амо у обиму, Он не расте, он је готов са свпм целим џиновскпм растом, као Минерва у оклопу из главе Јупптрове, искочио из душе неке ретко богате богпње уметности. II онда је он из своје душе само давао, сипао благо. Прп том, Браунннгу у великој мери оскудева свака литерарна традиција, јер он ствара једну нову лигерарну традпцпју. А то његовој величини још за младпх годпна даје нарочит карактер према раној величнни других велпких поета. Росети је у својој осамнаестој годпни створио с-воју можда најлепшу песму, своју ..Блажену Деву“, но она је у стилу По-ова „Гаврана,“ и она је ппак сувише једна особпто лепа песма, а да би могла репрезентоватн Росетпјеву поезију. Браунинг је у својој двадесет трећој годинп пздао свог „Парацелзуса“, драмску поемз* са фаустекнм проблемом, проблемом о сукобу пнтелекта п стварности, ума п срца, преставе и воље — и тако особено браунинговску по композицији н по стилу — да га је сам Брау-