Дело

113 КНГЛЕСКЕ КЊПЖЕВНОСТП 38б и одваја га од ohiix генија, чији се генпје, као код Росетија и Кптса већ у ране године изражава, и још куд и камо вшне од оних не ретких примера, као Шекспир, да почецп великог песнпка падају у позније године нли једва дају и наслућпвати потоњу велпчину а по каткад их ни мало не истичу изнад гомиле медпјокритета. Живот Браунингов је сам једна фина, сугестивна песма. Родио се 1812. године, у Кемоервелу, предграђу Лондона. Деда му и отац били су чиновници Енглеске Банке, врло богато награђени и добро ситуирани. Отац му је симпатпсао Дпсентерима. Нешто због тога, а још впше за то, што нпје хтео учинити свом оцу по во.ЂИ, да прими неки посао у Индији — овај — огац — га не само отера од куће, искључп из наеледства, но му чак пош.ље рачун трошка око његова васиитања. Био је то типични представнпк тадашње средње класе енглеске, ватрен пдеолог и слободоумњак оног доба, којп је силно пмање своје метнуо на коцку за ослобођење — америчких Црнаца. Прн том не само човек, који је много читао, и трудио се да апсорбује високе смерове духа свога доба, но је и сам оставпо трагова свога оригиналног, уметннчког стварања — цртежа, слика и т. д. Мати песникова бпла је кћи Виљема Видермана, једног немачког трговца, којн се доселпо у Енглеску п ту оженио једном Шкотланђанком. Тако је у Браунпнгу доста разноврсне крви —- енглеске, немачке, шкотеке. Замамљиво је из тога правпти закључке и о његоаој душевној диспозицији, но тешко је у том не само одржати праву меру, но уопште н наћн спгурну подлогу п не прећи на иоље где се може управо све што се хоће закључивати. Честертн је у пуном ираву, да ако би су Браунннгова еклоноет ка метафизичкпм проблемпма пмала приппсатп немачком ингредијенсу његове крвп, могло би се наћи разлога да се у његовој поезији нађу тенденцпје које би се могле нриппсати, рецимо, перспјс-кој, јеврејској или јелинској примеси крви. Шегово дубоко религнјозно осећање, његова шггензивна љубав према библпјским темама могла би се приппспватп ма п танкој жици јеврејеке крви у њега, када би та жица несумњпво постојала, што нпје доказано. Генеалогија Браунингове породице прати се до најдаљих Дело књ. 44. _ 25