Дело

•390 Д Е Л 0 нодиже себи и њени греси ће ..као изношена аљпна од ње отпасти“. После подне. Луиђи је завереник, коцком одређен да нде у Беч, да убије цара Фрању. Али он воли живот и колеба се, оклева. Тада пролази Ппта и пева песму о једном добром краљу старпх добрих времена. Таких краљева нема внше, узвикује Луиђи п одлази куда га коцка, судбина зове. Вече. Кардпнал — Monsignore — сахранно је свога брата п сада са његовим интендантом уређује сгвар наследства. Његов брат имао је једну, нередовним путем на свет дошлу кћер, коју је интендант склонио с пута. Она је сирота радница, зове се Пипа, и иева песме. Он предлаже Монсињору начин да се огресу те наследнице. Неки Енглез био је повео са собом из Италије, као метресу. Монсшњор би скоро да пристане. Тада иролази Пита п пева песму о својој наиуштености. Монсињор се мења, виче стражу и да затворити пнтенданта. То је садржај те драме, те „лирске маеке“ како је Браунингов бијограф Шарп назива (ci'. Dr. F. Н. Pnglh Fiihrende Dichter im Zeitalter der Konigin \Tctoria, Wien, Konegen 1904, p. 54). To није драма у обнчном смислу, нити драмска песма, ни радње, ни карактера. И ипак има целину, целнну коју јој даје основна, средишна, централна идеја коју Ппта символично изражава. Драма без једннства радње, са впше догађаја, но са јединством идеје, како сам ранијом приликом, не знајући тада још за Браунинга, слутећи назрео. Пипа је символ оног великог, незаишересованог учешћа нашег у судбини људи, које и не знамо, н којих је дабогме много више но оних које знамо. • Драмска уметност знала је само за одношај људи, који се воле, мрзе, гоне, помажу, у опште имају један с другим директне везе. Браунинг је унео у њу одношај човека према његовом непознатом сабрату. Ко се икад мало дубл>е замислио, задубио у одношаје света, могао је доћи до сазнања да живот наш појединачнн има на далеке, непознате нам п пндиферентне личности утицаја, често фатална. Колико је сваки од нас, без своје свести, без своје . воље можда еудбоносно утицао на живот некога, за кога не зна ни да ностоји. Тако Пппа несвесно, без своје вол>е постаје судбоносна толиким душама. Можда би била тачна замерка Чеетертнова да је баш због те централне идеје, те судбоносне незапнтересованости — технлчка, уметничка ттогрешка песникова, гато је на завршетку