Дело

ИЗ ЕИГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСГН 391 Пипа сама уплетена у драму Монсињорову, те тиме као кварн спмволику незаинтересоване, несвесне судбине. Но ја бих на ту замерку приметио, да завршетак драме кулминује у са свим консеквентном развитку баш те основне идеје. Јер као што несвесно, без икаквог нашег интереса утичемо на судбину других, тако бпва момената, оних „великих момената" судбпне, када смо сами себи страни, према самим себи исто онако без свести и без пнтереса као и према целом нама непознатом свету. II не може бити већег утицаја незаинтересованости, но када ми сами себи несвесно, незаинтересовано узрокујемо судбину. Велики моменат који Пипа несвесно бива у животима са свим странпх људи, поетаје тек пуно символичан када она несвесно ггостаје велики моменат њеног рођеног живота. Вез гога би нам уосталом Пипа била еа свим индиферентна, њена улога аутоматска, да би је могао ,.одиграти“ и какав грамофон. Велики моменат! То је један од велпких проналазака Брауиингове поезије. Он га небројено пута додирује, обрађује; он је створио доктрину великог момента (doctrine of the great moment-Ohesterton). Великн, еудбоносни моменат људс-кога живота, моменат прелома, када је сваки човек на пвпцн са које може ускочитп v небо или иасти у пакао, моменат иза кога може доћи срећа или несрећа, иза којега се поетаје добротвор или злочинац, моменат који се може звати судбина, љубав но некад бити истоветан и са једном незнатном песмом Питнном, или са једним пуким случајем, неспоразумом као у драмској сцени „На балкану“ (In а balcony). Ту краљица воли свога министра Норберта, који то и не сања, но воли другу. Краљица је стара. Један неспоразум, којн јој даје да помисли да Норберт воли њу — постаје велики моменат њенога живота. Истакли смо ове ствари мало опширније, јер су оне апсолутно потребне претпоставке за с-хватање Браунингове поезије. Јер као што се из овога може наслућивати Браунинг је песник sui generis н његова поезија може се нојмити само једним нарочптим, за њ удешеним смпслом, смислом за интелектуалну поезију, а само таква — интелектуална поезија може одговорити нашим модернпм захтевима, каже Петер у евом есеју о Браунингу. Без тога се не само не може наћи уживања у „Парацелзусу“ и у „Пити“, но се мора потпуно збунити пред збирком Браунингових лирских neca^Ma, које су изашле после ,.Пипе“, у са свим новом, апсолутном оригиналном