Дело

406 © Д Е Л 0 — А зашто не зна и не разуме? Он није дете, нма очи,. има уши, па и неку тамо душу! Нек из свога замка сиђе међу људе, нек обиђе своје имање, саслуша тужбе и молбе. ЈБуди од њега и не траже милости, већ правде. — Ти, Копко, говориш, не разумевајући добро ствари. Кнез је овде готово као странац. — Кад је странац, зашто седи овде и уиронашћује оне, који су прирасли за ову земљу ? Њега треба протерати у Париз. Причају, да је негда то Суморок покушавао, па су опет кнежеви... — Јесу и биће, јер их је ту настанио Бог! — Е, то је сигурно ђаво, госпођице! — Доста, Копко! — устајући реће Гжимала. — Што ми да судимо о кнезу. Нећемо за њ пред Богом одговарати. Ти се врати на свој посао, а храстовину и не спомињи међу људима^ јер то је срамота! Копко изиђе, али незадовољан. У исто време зачу се пред кућом зврјање кола и нискави % глас госпођин: — Гргуре, Гргуре! дај лампу у предсобље! Гости, гостн! Маро, нареди да се спреми што лено за вечеру! Јежи, неко је дошао. Изиђи, ја се морам преобући. — Јурко! — шану Габриела молећи — ако је могуће, немој ме данас звати гостима. Глава ме страшно боли! — Добро, добро, ја ћу нх сам занимати, и ако немам појма, ко то може бити у ово доба. Ти се одмори мила моја! За тим изиће позатваравши брнжљиво сва врата за собом. У својој собици на углу Габриела је врло мало чула глас и кретање нз салона. Уклони књигу, повуче се у засенак и, наслонивши главу на наслон од фотеље, чинило се да се успављује. Напољу је дувао јак ветар и звонили олуци, о које су ударале голе гране; киша је шуштала монотоно. У овој полутами лице замншљене и мпрне девојке имало је на себи нешто натприродно лепо. Сањала је. То је ретко чинила. Делога је жпвота радила и мислила; а сада је расејала сета у природи и испунила јој душу тугом. По природи Габриела је веома личила на брата; исто онако као и он готова да се жртвује, искрена, весела и пажљиво до ситница вршила је своје дужности. Умела је ћутати онако као он, кад би осетила какав бол; умела је ираштати и не замерати .