Дело

П Л А В II 407 Само, као жена, била је нежнија у осећањима, и није заборављала патње. Гжимала, који би се заклео да познаје Габриелу као себе самога, зачудио би се, кад би јој прочитао на лицу те сањарије. Овај кнез у Холши и Чартомљу, омрзнут, вређан, обмањиван с једне стране, а осуђиван као зликовац с друге стране — за њу није био кнез ни странац; за њу је он био само Леон — прва и последња љубав њена. Да је био кнез, није јој падало на ум онда, кад су једно другом говорили: ти си моја ти си мој! У седамнаестој години, кад се предаје срце, с тим се не рачуна, не мисли се. Није знала, да је кнез, и то је осетила само један пут, кад јој је писао писмо — једпно — пред одлазак. За онај моменат, када је то разумела и схватила провалију која их дели, она је платила највећим болом којијеикад осетила, очајањем. Сан је прошао — остао је живот да се проживи. Габриела га није схватила као муку, нити као испаштање за грех. Схватила га је као што вредан радник схвата свој задатак — тежак, али племенит! Дуго јој је вређала рањаво срце успомена, познат изглед, мелодија песмнце. Дуго је само рад стишавао, а у самоћи и одмору тешко је патила. У оно је време и Гжималино срце рањено. Туђи људи, па чак ни најближи, то нису видели на њему. Ниједан дан није престао радити, ниједан моменат није показао да јадује. Па чак и онај његов смех добродушан, јасан, мало груб, звонио је као обично; чак ни оне његове благе очи нису потамнеле. Једне вечери нађе га Габриња где стоји крај плота у башти и као да гледа стогове жита у пољу. Зовну га, али он не чу; а кад га додирну руком — он задрхта u окрете се. Видела је да су му очп црвене, црте отупеле, без живота и без израза. То је било нешто невиђено на Гжимали. Није га питала, јер је одмах све разумела, пошто је због сопственог бола и туђе болове лако осећала; а он, уместо да скрива ствар, рече: — Страшно ме је заболело срце, па сам се склонио испред људских очију. Али, будалаштина — прошло је већ! Не говори никоме, Габриња!