Дело

76 Д Е Л 0 предходно, учинити неки нзбор. Шта he нас руководити у томе избору? То може учинпти само аналогија (сличност, подобност). Али, како је уз то неодређена ова реч! Природни човек познаје само грубе аналогије које дотичу његова чула, као што су нпр. боје, звуци или гласови. Он не би могао тад успети, да нпр. светлост и зрачну топлоту споји једну с другом. Ко нас је упознао са правим, дубљим аналогијама које не виде очи п које разум превиђа? То је математички дух којн презпре материју само зато, да би се могао држати чистога облика, форме. Он је тај који нас уч!ц да предмете или ствари уопште називамо једним именом, које се разликује само по материји, нпр. множење кватерниона и целих бројева. То су оне услуге, што их физичар може очекивати од анализе; али да би ова наука могла то чинити, мора бити гајена у најширем обиму таква схватања, неосврћући се на непосредне користи. Математичар мора управо пословати у својој области онако исто, као и вештак у његовој. Шта физичари захтевају од њега, то је, да нам он помогне да се види, да се упозна пут којим ваља поћи у лавиринат што се пред њима открива. Јер управо само онај најбоље види. који се највише испео. У овоме питању, велн Poincare, имамо доста нрпмера, и ми ћемо се на овоме месту ограничити само на оне најречптије, најубедљивије. Први пример показаће нам, како је довољно променити језик, па да откријемо уопштавања, која нисмо могли ранцје предвидети. Кад је Xewton-OB закон заменио Keppler-ов, у науцп се знало само за елиптична кретања. Али у погледу на та кретања, оба се закона разликују само ио облику; од једнога дошло се до другога иомоћу простога диференцирања. Па и уз то нпак се по Хе\\Чоп-ову закону могу извести, помоћу непосредног уопштавања, сви упливи поремећаја и сва небеска механика. Кад бисмо хтели да останемо доследни Kepplerовим речима, не бисмо на против никад могли посматрати путевепоремећених планета, те компликоване кривине, чије обрасце није нико до сада исписао, као природно у општавање елипсе.