Дело

ЗНАЧАЈ НАУКЕ 79 пред нам је богато платио ту услугу, јер ми му можемо то учинити само ако нам пође за руком да те проблеме решимо. Кад бисмо тако своје поређење могли пренети на уметност, онда бисмо, зар. математичара — који се неосврће на постојање спољњега света — могли упоредити са слпкарем, који би умео хармонички да састави или комбинује боје и облике, али коме бн за то однекуд недостајали потребни угледи, примерци. Љегова творачка снага, морала би убрзо усанути. Могуће комбинације бројева и цртежа чине неку бескрајну количину. Како бирамо из те количине још оне факторе или чиниоце, који имају неке вредности за нашу озбиљнију пажњу и расправљање? Да ли се у такој прилици руководимо само својим тренутним душевним расиоложењем. То расположење, за које знамо да се може и само необично брзо заморити, могло би нас, без сумње, врло далеко одвести, и ми бисмо убрзо престали разумевати један другога. Међутим, то је само површни смисао нашега питања. Физика ће нас, без сумње, сачувати да не залутамо; она ће нас заклонити и од једне много озбиљније опасности: неће нам дати да се непрекидно окрећемо у једноме кругу. Историја наше науке речито утврђује тај факат; ве само да нас физика није принудила да чинимо избор у проблемима, којих имамо у изобиљу, него нам је и такве наметнула на које, без ње, не бисмо никад ни помишљали. Ма колико замишљали да је многостручна човекова машина, ипак је природа хиљадама пута у томе надмашнија и богатија. Да бисмо за њом пошли, морамо изабрати путеве које смо досад занемаривали, и они нас чешће изводе на ону главицу, врх, са којега нам се откривају нове слике и прилике. Има ли чега кориснијег од овога? С математичким знацима исто је, што и са фпзичким фактима; сад упоредимо предмете и ствари врло разноврсннх изгледа разумећемо унутрашњу хармонију, која је једина узвишена и лепа, те с тога и заслужује наше одлучно и непрекидно настојање. Први пример, који ћемо навести у овоме питању, тако је давнашњи, да бисмо га могли како заборавити, па ипак је најзначајнијн од свију других. Једини пример еминентно математичког третирања јесте цели број. Управо спољни свет наметнуо нам је continuum,