Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ (1880—1890) Успомене једног исед>еника Са левкадског иревео с м (Наставак) VII > дажду Боже свемогући, аар су се отворили сви прозори небеснп. као у доба Нојево. те настаје нотон! Пљушти, шишти, звучн. пробија густи, нлахи дажд! Живео сам толико година у устјанском приморју, које је чувено и због силних даждова, али такога чуда нисам доживео! А ни тако нагле промене, ни толиког дугог спавања, од вечерња до јутрења! Запалих цигарету. Пламичак осветли кревет и Пухову главу. На његовим глатким и руменнм образима огледаше се уживање дубога сна. Почех говорити у себи: — „Благо теби, Жожо наш! Заиста, дато ти је, као мало коме, да уживаш живот у свему. — у јелу и пићу, у шетњн и одмору, у веселнм друштвима, у лепим хаљинама, у трчању за пуним сукњама! Ето си се примакао педесетој, а рекло би се, да се свакога дана враћаш натраг, ка младости! Каква разлика између тебе и Старца, којега море јади целога света, који „за светом плаче, да без очију остане!“ — Шта тп то чатиш? запита Жожи. Гле! ја мишљах, да у себи говорим, а оно говорих гласно!