Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ — Шта је ово? опет ће он. — Дажд, браже, из неба и земље. — А ти nviHiiuj? — То ми је зла навика, кад год се рано пробудим, а кад се сит испавам... Ако ти смета, угасићу, па ћу... запалити другу! — Није здраво!... Дажд!... Јесен мртва!... Треба дрва!... Много си пио!... Од кула дажд? говораше Жожо, прекидајућп зевањем. — Пз неба дажд, Жожо брате! Јесам, брате много пио, па ме стигло и оборило и успавало. Све човека стнгне, што иде за њим у потеру. Чудан ли је наш језик! Стигло га, вели се, пиће; стигао га умор; стигле га клетве; стижу нас године и ко зна шта још! Јеси ли кад год о томе размишљао, Жожо? А јесн ли кад истраживао, зашто имамо често по две речи за исту ствар? Ето, дажд и киша!1 По Маврптанији, по Устју, у Луговнику, по нашим острвима, каже се „дажд“, али по већини левкадских земаља говори се „киша“. „Дажд“ је реч старанска и лепа је — некако су пуна уста кад је изговориш. Али јој то не помаже, умреће. Зашто неке речи умпру? Ако помнслиш „од старости“, онда се одмах сетиш њених вршњакиња. њих на тисуће, које су живе и здраве н младолике. Дакле бнће ништа друго, него да и речи имају своју судбину — разболе се па сврше! Можеш ли замислити што здравпје но изгледу од „дажд“? Па онда настаје питање: Зашто наследнице помрлих старица већпном нптп су им род. ни помози Бог! Ето „дажд“ и „киша“, које немају никакве сличности! Шта ти мниш о томе?... Силно ркање каза ми шта Жожо мни! Кад се поново пробудих, мутна светлост продпраше у собу. Па праговима, на стаклима, доле по тротаору, чуло се непрекидно кљуцање, кљакцање, тапкање! Каква разлика између јучерање и данашње слике престонице. Јутрос неће бити ни Мијаушева кихања, ни скупова око ојвја, ни великог збора око храста, ни свега оног живописног кретања, чега се странац не засити лако у Јамини! Шта ће бпти? Мртвило, једноличност најдосаднија ономе, ко је без посла. Шта ћу ја раднти? Дај да распоредим. Обријаћу се, отпћн ћу у чптаоницу. свратпћу код 1 Левкадскн: шишт и хнха.