Дело

П У Т Е М — Е. Ф. Бодман Кад сам, прошавши хладовити шумарак, зашао дубоко у шуму, опазим како под једном дивљом ружом спава неки деран поцепаних панталона. Журно га дохватим за руку и упитам за пут, и које је доба. А он заклањајући се од сунца, прошапта мп: — Осећао сам се тако као да сам лежао у некој мрамор* ној палати, али у новом оделу. Нека витка мома, на којој је шуштала свила, дође и донесе велики крчаг и грлић његов принесе мојим уснама. — А ја сам пио и немо љубио њезину руку, која је мирисала као овај луг. II очни капцн му се нонова склопише. Сунце је раскошно расипало сјај. Ја лагано наставнх пут, оставпвшн дечка у мраморној палати. Превеб С. Д. П.