Дело

НРВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ •297 оружаним притиском. Чим би се дала могућност и указала прилика бугарски кандидати остављали би Бугаре и прилазили Византији, уверени да је бугарска превласт сметгва њиховој народној и државној слободи. И нови српски владалац, доведен после тога од Бугара, слушао би наредбе из Преслава само док је бугарска војска била у стању,да утиче на ток српске политике; чим би Бугари били забављени на другој страни, наступила би опет промена у српској спољној политици; Србија би опет прилазила Византијн. II то се тако стереотипно понављало неколико пута, док цар Симеон при крају своје владе није дошао до уверења, да међу српским претендентима нема ни једнога, у кога би се могао поуздати и коме би могао веровати. Он је дошао до уверења да he од Срба само онда бити сигу ран, кад уништи потпуно и српску државу и Српски Народ. Стога он, кад је од Бугара одустао и кнез Захарија, кога је Симеон довео на престо, пошто су прво Византинци без успеха иокушали да то учине, и који је свакако пристао био да води бугарску полнтику, пошаље привидно у Србију са бугарском војском претендента Часлава, а нареди те бугарске војводе ухвате на превари највиђеније српске жупане, па их побију, затим опустоше целу земљу, па је оставе без управе. Српски Народ био је у тешкој кризи; земља је била сва опљачкана у грађанским ратовима и због нападаја Бугара и Мађара; највиђенији преставници народа и државе били су побијени и заробљени, силан се свет разбегао по околним крајевима; Српски Народ био је готово цео сатрвен. Само је још у Приморју било нешто самосталности у држави Михаила Вишевића. Преко сатрвене Србије Симеон се сукобио са Хрватима, али је несретно ратовао с њима. Смрћу Симеоновом (927 гбд.) изменила се потпуно политичка ситуација на Балканском Полуострву. Бугарска, чију је снагу држала и престављала, и сада као и увек, само снажна личност владаочева, није после смрти Симеопове добила за владаоца човека, који би могао заменити Бориса и Симеона и наставити њихов рад; она почиње нагло да опада. Византија је међутим, под мудром управом Романа Лакапена, који је неко време (919—944 год.) био савладар цару Константнну VII Порфирогениту, почела да се снажи, потпомажући систематски слабљење Бугарске на сваки начин и у свима правцпма. У том погледу требало је пре свега оснажити највеће словенско племе Дело, књ. 45. - 20