Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 305 јеница, Добри људп. Мало... оп одвише пије, а она је претерано сентиментална, али су добри људи... Наравно, нред њима не хтедох почињати о ономе, што је главно, о теби. Ма колико остао овде, треба да имаш неку зараду, а то је моја брига. 0 томе ћемо натенане и на само. Ја имам неки план. Пре свега, требаће да ти израдим приступ моголу, алн то не иде лако, треба стрпљења!.. Сад идем у келистан, ка болесном ојпају. Поручио ми је. — Испратићу те донекле, па ћу у стан, да нешто читам. — То ти препоручујем да се не бавиш много у кафанчини, па ни у читаоници, јер... надам се, ово до Божића да ћу ти израдити приступ. До Божића! рекох у себи. Два пуна месепа!.. Упутисмо се брзо кроз густи, неумитни дажд, Плосило под кабаницом, а ја под штитом. Кад хтедосмо скренути на трг, наиђе од двора неки коњаник, — човек у црну огртачу на белу коњу, необично висок и крупан човек на необично велику коњу, који пђаше кораком! Плосило стаде, брзо скиде купуљачу и капу и шапну: — Могол! Стој! Стадох и затворих штит, па и ја скидох капу. Треба ли да кажем, колико се узрујах видећи да ће могол тик мимо нас? Како ли ми бн кад он задржа коња испред нас! Нас двојица преклоннсмо главе, а с коња затутњи крупан глас: — Куд си пошао, Крајишниче? — У келистан, ваша светлости, да походнм његову светињу, ојпаја. — А Тако. Грешни ојпај мучи се веома!.. А имаши ли данас предавање код моголића? — Имам, ваша светлости, пред вече. — Па иде ли работа? Напредује ли? — Добро је! — Ленштина је велика! Знам ја то! Пеће бити ништа од њега! Плосило се насмеја ирече: — Ваша светлост све тако, а ја вас уверавам, да је дете необично бистро, жива духа! Ућуташе. Стајах уштапљен, оборених очију, осећајући да ме два ока премеравају. Најпосле Могол запита: — А ко ти је то?