Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 307 таће с којим господар разговара на сред улице, у сред дажда! Зацело нека крупна зверка! Беше поштар Шилоје. Он настави: — Ето, какве могу бити аудијенције у Јамини!? Онако, изнебуха, за неким рогљем, усред најгушћег дажда, ни тражен, ни очекиван! Па онда, има ли човека на свету који ужива да по оваквоме дажду јаше? Он ће ти тако, може бити све до ноћи, а све кораком, киснути, мислити и смишљати, како ће са царевима и краљевима, како ће да очува ове јадне кршеве и ово нас голих јадника! Е да нам га Бог поживи! — Дај Боже! рекох. — Видим, да ти душа трепеће, а није ни чудо! А сад, како би било, да увратимо код Ранаула, па да попијемо по чашу вина, за овај срећни случај ? — Драге воље, пријатељу. Хајдемо! Уђосмо у неки дућанчић, у коме је било свачега на продају, па беше и сто за госте, који хоће да пију. Ранаул нам донесе две чаше даламарског вина. Куцнусмо се. — Баш се радујем што је ствар свршена, — види се судба, јер је ето било као неким чудом! — Шта мислиш? Шта је свршено? — То, да ћеш остати у Јамини! Зар о томе има већ сумње? И још нешто да ти кажем! Сад, када добијеш службу, можеш се преселити к нама. Имамо слободну једну собу, таман за тебе. Ми смо у кући о томе већ говорили... Хоћемо ли, у то име још по једну?... Отидох у стан, те написах дугачко писмо Атаци о догађају и о последицама које би могле настати. Остадох у соби до ноћи, највише ходајући по њој, зидајући куле по ваздуху. Када дођоше Стари и Жожо, зачудих се најпре што знају за догађај, па онда што Стари беше оптимистички расположен. Чим уђоше Жожо започе: — Честитам! — Шта? Већ дознасте? Од Плосила? — Не! рече Стари... Од јаминских врабаца! Цела Јамина то већ зна! За два три дана ти ћеш бити човек, с којим је могол у дажду говорио! У дажду, а не у кишп! Разумеш ли? А сад нричај! Испричах сваку реч. Стари узе ходати по соби, трљајући