Дело

308 Д Е Л 0 дланове. У један мах запева даламарским начином почетак народне песме: „Мили Боже, чуда велпкога, „Да л’ пуцају јадарски топовп? „Да л' духају приморскп ветровп? „Те удара јека у планппу.... То је био знак да је баш вољан. Па стаде преда ме и запита: — Хоћеш ли тн послушати један мој савет? — Xohv! С/ — Док не примиш Плосилову поруку, не излази ппкуда, не мешај се ни с ким! Тојест, кад предуши дажд, можеш се прошетати по ливадама, па право кући, — али избегавај састајање и разговор ма с кнм било! Хоћеш ли ме нослушати? — Хоћу, тим пре, што то беше п моја намера... Целе ноћи мучили су ме непријатни снови. Главни сан беше, да ме могол, па белцу и голом сабљом у руци гони по некој бескрајној равници! Уз то имдо сам осећање, е ми се тело одмара, али не мозак, — као што бива после иретераннх напора. Узалуд је цело моје биће тежило, да се потпуно окрепи правим сном. Кад се пробудих, дажд је пљуштио једнаком силином као и дотле. Био сам ломан и грозничав. Пстом тада, облачећи се, сетих се /Кожове чудотворпе бање и, од прилике као што би гладио одојче угледало матер, с таком жељом потекох ка прозору, али — не беше суда с водом! Викнух Пјура. Након мало оп ми донесе доручак. Кад га запитак: камо онај метални суд са водом? он зину од чуђења. — Шта имаш да се изчуђаваш? вихнуу у највећој љутини. Онај суд с водом што је јуче био иод ирозором ! Зашто си га изнео? Донеси га одмах! — Ма зар и ти!? пита Пјур п прекрсти се! — Ма шта: и ја? — Мочиш прсте? — Шта се то тебе тиче? Донеси! — Оп је под кључем, дусисе! вели Пјур смејући се... Ено га у малој спремници, што је наврх стуба. Синоћ ми је Жожо наредио, да онамо унесем, а јутрос је он онамо кисели прсте, а лад је полазио, закључао је собичак. Цјур отиде смејући се гласно.