Дело

322 Д Е Л 0 кама. А да ли су ово баш све Турци? Да нема и Грка, и Јермена? Да није у фесу и неки Теофил Готје, или де Амичис, или Пјер Лоти? Можда је овдо баш истински Пјер Лоти, па у својој уобразиљи тражи своју Азијаду, лажну Туркињу. Али Пјер Лоти, што онако описује Цариград, нигде не помиње цариградске пијаее и цариградских мусломана ишарете. „Тајна је ово, мадам. Њу цариградски Турци крију од Европљана, као ђаковалиске буле лице од људи...“ И одакле је овај свет? Одакле није, из свакога краја Цариграда; не познају се; сад се видели па ко зна више; другог he дана на другој пијасп... На дивнпм колима која вуку два врана арапска ата, танких ногу, дугачка врата, мале лепе главе и паметна ока, с опремом сребром окованом и златом нскићеном, на тим дивннм колима седи старчић, дежмекаст, кратко ошишане браде, у униформи, паша; вранци поднгравају, црнац, кочијаш у реденготу, с високом крутом огрлицом, и с фесом, прнтеже им дизгпне, да лакше иду, да више подигравају; кола миле а нз кола паша, старчић гледа у младе жене, у девојке, у девојчице, па се на неку безобразно осмехне, неку грли, некој нешго рекне; а кад би према нама, оп Мелек-хануму погледа, у Мелек-ханумину се кћер загледа и гласно, страсно изустн: 0, mignonne, Vous etes une charmante poupee!“ Мелек-ханума га погледа и учини устима као да пљуну... Гледах „чудо невиђено“ и најпосле рекох што не изгрди једнога којп је не оставља на миру: колико год пута мимо њу прође, толико јој пута рекне: „Примаш ли ме на конак, леиото?“ Она ми одговори: Не, мадам; која би ма шта одговорила, или проговорила, или се насмејала, значило би да није comme il faut.“ — Па зар су оне comme il faut које подносе мнрно ћутећи дрскост људи?“ „Обичаји мадам.“ Чудни обичаји, ханум!“ „Од свију што праве нијасу, само је паметан онај поручник у суром шињелу,“ мислим; јер он се шета а главе не окреће. „Горд,“ рече ханума, кад казах е ми се његово понашање допада. Најпосле почеше правити пијасу и жене, те и ми устадосмо: ханума опет са мном напред. Ето га онај озбиљни и горди поручник: кад прође- мимо Мелек-хануму, он толико уздахну, да се ја тргох. Пшао је до краја пијасе, па се вратпо... Прође баш мимо Мелек-хануму, готово се очеша о њено раме, и опет уздахну; а да је њено нежно лице осетило његов дах нема сумње. Ја ћутим, и она ћути... Опет се сретосмо с норучнпком;