Дело

324 Д Е Л 0 боље дрски официр говори њеној мајци. Чула је, без све сумње и разумела је! оне се у овим годннама удају. „Срамота!“ помислих и рекох: — Ја ћу кући, ханум. „Зар без мене?!“ Без вас. „Браво!“ Пођосмо возу, и ја помислих официр ће остати; а он с нама: као да је наш; ми у један купе, он у други — до нас... Према сунцу су блистали таласи Мраморног Мора, а галеби летеше на водом; неслушам свпрку и песму из бостана мимо које јуримо. Ја само чујем гласан говор дрскога Турчпна, и гледам лепу хануму како сваку његову реч ослушкује, у лицу се мења и час-по му се кроз прозор покаже! п бацим каткад поглед на њено девојче. Мати и кћи! С овим никако не могу да се помири.м. Што мати не дочује, чује кћп, и матери каже као сестри, као другарици! II наједанпут се нађох увређена на своје пријатељице: што су ме упознале са овом ханумом, што су допустнле да с њом гледам пијасу. — Што сте се ућутали, мадам?“ упита ме лукава Туркнња. Ви сте на мене љути?.. Али у нашем граду то се не зове љутња, него љубомора... Нема смисла да сте љубоморни ua јаднога дечка: жена сте...“ Насмеја се, и ногледа у све редом сапутнпце, буле, које равнодушно пушаху, не гледајућп пас, ue слушајући мушки глас с ноља, којп се час-по подизаше због лупњаве воза. Питаћеш како се сврши. Како? у Кум-Капу хоћемо да сиђемо: Мелек-ханумн нема сунцобрана. „Нека ми га однела!“ узвикну она. — Па у купеу је било само ханума“, рекох ја. „Па има и ханума што краду“, додаде она; а ја слегох раменима: сетих се да ми је од Скопља ово трећи сунцобран: једнога ми нестало на стапнци у Скопљу, другога, који сам у Солуну купила, на лађи. Сад се од сунца заклањам цариградским... Ханума узе мој сунцобран и натаче га ua главу пошто је спустила пече: прође норед људи близу постаје. Дакле овде нпје допуштено као на пијаси... Шоручник је ишао прво за нама, после с нама, с ханумом раме уз раме, не ћутећи никако: само о љубавп, о љубавном болу, о својим жељама... „Скочићу у море, убићу се, ханум, ако ме не примпш само једну ноћ, да те молим као онога што ми љубав дао — да ми будеш или ханума илп, макар, драга...“ И сад ханума све брже, поручник заостао!. Пођосмо уз једно брдо, па се тек ханума врати, ми, све три, за њом, трчећи; скрену у једно сокаче, па брзо брзо, мимо дрвене куће с поломљеним кафезима, с опалим оградама, где опазнх