Дело

ПИСИА ПРИЈАТЕЉИЦИ 325 да је вече, осетих вечерњи ваздух, влажан, мирише на море, на смокве и кипарисе, орошене. Ноге ми се скраћују, од страха, ако је изгубим, шта ћу у овом пустом турском крају. Кад се заплави море, обрадовах се, близу смо њена конака, куће. Она застазадихана: „Ајдете, мадам.“ — Куд, ханум.“ „Код мене на конак.“ — Не“ „Не?! Добро онда се пожурите: ено каракол (стражара)... Али немојте у Беј-Оглу у ово доба, Алла?-ашк’на (за Божју љубав)!... Спавајте код Мерсије-ханум. — „Тамо ћу, ханум, Бога ми!..“ „Е, добро... Aurevoir!" II ишчезе, не сачекавши да се с њом опростим, да јој речем хвала. Осврнух се — поручника нема. Са скраћеним ногама пођох уз једно велико брдо. Ако впдим да ми се ближи Турчпн, слободим се речима својих пријатељица: „Мусломани не дирају хришћанке — не смеју.“ И заиста, нико ми ништа не рече, само ми један ноказа Гједик-пашину џамију. Кад дођох, мртва уморна, својим пријатељицама, ја на њих дрвље и камење: што да ме пусте с Мелек-ханумом. II тада им испричах све. Оне је бране; казују е је то заиста цариградски обнчај, и да и њима људи праве ишарет, и ако нису лепе. А њпхов брат поче, и то српски, нишким жаргоном: „Госпоја, Мелек-ханума је мрдач, ја знам. Три месеца је мене за собом водила; и ја се бејах заљубио, луд бејах за њом, већ смишљах да се њом оженим, да ми буде друга кадуна. Ако не би хтела да буде друга, ја смислих да отерам жену. Али од кога да је просим, кад не знам ни која је, ни где јој је кућа: води ме за собом кроз цео Стамбол, ја од среће полудим, па јој говорим, говорим; и таман помислим сад ће ми ноказати кућу, она направи ишарет да се удаљим. Кад је направила ишарет да је удовица, три дана сам ишао из сокака у сокак као луд: полудех од радости; јер жена има сајбију, и девојка има сајбију, а удовица: сама служи, сама господари; удовица је, нека ми опрости сестра, као ат без узде и улара: на коју страну хоће, на ту иде. Ама се преварих: једног дана ми направи ишарет да јој се не приближим. У томе ми дођоше у Цариград сестре; на добродошлицу им дође и Мелек-ханума. Кад је видех, ја цикнух од радости; али, на моју вблику жалост, ја у вече чух, од сестара, да се та лена не би удавала ни кад би је потражио падишах... Моје сестре ни сад не би чуле о овој мојој љубави; али не могу да трпим што је бране, ту Мелек хануму. А тај офицнр, што је за њом, што је с њом ишао, није