Дело

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ 327 — Јесте, госпоја, прихвати Алисе-ханум, Мелек-ханума је права цариградска мусломанка ван кафеса, али и пза кафеса: нежна је мајка, милостива је госпођа, верна је другарица, искрен је прнјатељ. Због деце се не удаје; ради деце је мирна у кући; а што је ван куће мало немирна... Ни од анђела жена, ни од жене анђео... Напослетку, кад Пероти метну на »прозор саксију с ружом, па сваки пролазник погледа у ружу, шта шкоди ружи? од погледа не опадне, и не увене. — Ха, ха, ха! сестро, насмеја се Нури-Беј. Старија си, опрости што ћу да ти кажем. Од погледа ружа не опадне и не увене; али од уличне прашине изгуби лепу боју. — Жена је цвет створен да мирише човеку, у корану пише. — Јесте, сестро, да мирише човеку а не људима. Тај човек је муж. — А кад нема мужа? — Својима, или никоме. — Идите у теке, ви, пакосни људи, па се молите Богу да вам не ствара жену од крви и меса него од камена. — Да му се молимо: на сокаку нека је од камена, у кући од крви и меса. — А! у једној хоћете: две! Ама у залуд: не бива... Себични сте; с вама се не излази на крај! Синоћ се љутих на Мелек-хануму, а јутрос је потражих: не нађох је... Кад протутњи воз, сутра у вече, између зидина и кућа, ја ћу погледом тражити њен конак. И знам да је више , нећу видети, па ми је жао. Јелена Ј. Димитријевић