Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ v (Наставак) • • Од тада поче њихово пењање на Голготу; знали су добро да he њихова љубав бити разапета на врху те Голготе. Јулија је вребала покрете и речи Морисове, па чак и најнезначајипје и тумачила их да би објаснила ту неодређену душу. Поверовалаје у све невештине које неизбежно улива узнемирена нежност. Изденада је затицала Морнса како сања, расејано гледећи на неко уображено место, мислила је: „погледа, посматра Клару.“ Тада, мислећи да ће тим питањем увредити младога човека, није могла а да га не занита: — На шта мислите пријатељу? А расејан Морисов одговор: „Ни на шта...,“ или боље: „На вас, драга моја...“ Пооштрио је њене сумње. Док се она трудила да бди над њим и да га задржи, Морис се брижљиво предао да је воли, као да му је то само задатак. Ништа не убија тако сигурно љубав. Посматраше је да би се уверио да је леиа и жељења достојна. Таква је доиста и била, требало је само видети је и чути ћућорења гостију у ресторану кад би то двоје љубавника прешли иреко сале. Пошто је сад већ доста научио немачки, Морис је стално слушао узвике: „Bild schonL. (као насликана!)“ „Ти Немци су у праву, мислио је он. Јулија је лепа, лепша од Кларе. Али шта пх се тиче? Данас ми је њена лепота равнодушна, како према лепоти каквог портрета. Више је не желим. Само успомепу волим у њој, и захвалан сам. Ето то је све.“