Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 329 Ужасни симптом међ њима већ је наговештавао блиску кризу у том животу суморне резигнације. Та језива тишина претходила је поремећају атмосфере. Усамљеност их је мучила усиљавањем да говоре о чем другом, ван оног што је искључпво њихове душе узнемиравало и што им је требало прећутати. Загушено грло спречавало нм је говор... Избегавали су усамљеност и кућу. Вани по нољском путу и шумским стазама, заннмао пх је ход и ослободио их да говоре. Чешће су правили излете, ишли су као осуђени, остављајући Кронберг одмах после доручка да се у њега врате каткад и по ноћи. Тако су познали сва привлачна места тога предела и све суседне висове Таунуса. Нису то врлетне планине, сасвим је лако прићи цм. Највишп Велики Фелдберг висок је само хиљаду метара. То је нека врста заокруженог врха са пошумљеним падинама, као и сваки планински ланац, оголићен на врху са висоравни на којој је сазидан хотел за путнике, са белведером који доминира широким видиком. Од Кронберга довде има три часа хода. Морис јој предложио да се извезу колима. Али Јулија одби и говорила је да је не плаши двадесетак километара. Заиста она је журно захтевала од драгана, тај дан умарања, под здравим шумама и пред широким видиком где су мнслили да ће им се раширити груди. Кад су се кренули једног магловитог јутра које су ноћне кише освежиле, дође поштар и донесе новине и једно писмо из Пзриза за г-ђу Морис Артоа. Писао је Ескје, кратко, хладно, боз икакве алузије на Мориса. Само је извештавао Јулију да вести из Луксембурга нису добре. Лекари су забранили Антонију Сиржеру сваки рад и узалуд су се трудили да га врате у Париз. Треба да буде припремљена на први телеграм. „Прпјатељи су добро, завршавао је Ескје. Клара је мало заморна, надам се да неће бити ништа.“ То писмо узнемири их. Док су се пењалиједно за другим кенигштајнском шумовитом стазом да би се машили фелбершког иута. Морис је мислио: „Она ће отпутовати. Остаћу сам.“ Чудио се што никакав душевни покрет не одговори на ту мисао. Заиста није знао шта жели и што је та велика зебња више вредила од ужасне усамљености. А сирота Јулија је говорила у себи: „Свршено је, свршено је... оставићу га... Нисам га задобила, и сад је удаљенији од мене но раније, и оставићу га!“ Дело књ. 45. • 22