Дело

350 Д Е Л 0 ни опазио, јер се почео хватати мрак... Палата је била осветљена, послуга је јурила тамо амо. Он сјаха и брзо се преобуче Кад је улазио у салоне, чу да се свира на клавиру галоп. Шта се данас Изи десило?.:. Са осмехом на уснама пође јој у сусрет, али се наједанпут скамени. За клавиром је седела тетка Лавинија. Леону се учинило да је спазио вампира и изгуби глас, не знајући откуд, како и зашто да га снађе ова носета? Није дуго чекао на објашњење. Г-ђица Лавинија га угледа и притрча смејући се и тражећи лорњет. — Здраво, Леоне! Mon Dieu l’air que tu as! Нисам могла да издржим из радозналости. Врло се интересантне ствари причају о теби. Пала сам а Г improviste: Требалоје да променим свој пасош, јер ја водим рачуна о својој домовини! Не презире се патриотизам! Semterem! Видиш, долазим из Маџарске! Занимљива земља! Ј’ ai fait un coup đćtat, путујући у Холшу. Нико за то не зна!.. На шта тп личиш: Какав tenue! Коса не наколмована, одело још пре три године, и преплануо си као далматински рибар! Зимовала сам на Јадранском Мору, је си ли чуо? Седим овде има већ трн сата, и, веруј ми, — ни крочила нисам даље од салона: Па ииак дпвно изгледаш. Позната ствар. 'Романтична љубав у толико пролепшава, у колико легална чини ружним. Tu es un fameux coquin! Она ce насмеје веома слободно, а он, заглушен овом бујицом нескладних и празних речи, одвикнут од сличног брбљања, врло је мало разумео. Био је толико присебан да ју је пољубио у руку и одвео у трнезарцју, где одмах поставише за ручак. Он је обично ручавао у друштву са Гжималом и професором; сад се нико од њих не појавн. Г-ђица Лавинија погледа на празне тањире и осмехпу се као да је нешто опазила. — Поплашила сам твоје пријатеље с којима ручаваш! Реци ми како изгледа она! Видети двоје заљубљених за столом, каква дивота! како дивно постављен сто! Немојте се женирати! Леон погледа на њу врло зачуђен. Да ни.је полудела? — Професор је сигурно заборавио за ручак, а Гжимала је у послу — одговори мирно. — Тамо, тамо! — рече Лавинија смешећи се непрестано. — Ви сте сигурно врло уморни од путовања? — упита Леон учтиво, осећајући да је сасвим неспособан за бескористан разговор.