Дело

П Л А В II 3б1 — 0, нисам! Тешко ми је само да седим на једном месту. Кад чујем речи: код „куће“, добијам грчеве. — Ја мислим да ви никад не добијате оне негдашње. — Ах, не! Браним се колико могу. Реци ми, молим те, како можеш својевољно бити ааточеник! — Кад сам, по који пут, у таком ноложају, ја се осећам срећан! — Ах, ти! Твоје заточење има неке нарочите услове. — Јамачно! — одговори озбиљно — немам кад да помислим да сам заточенпк, ни да ми је досадно. — Кажу да си постао идеолог. Реформишеш човечанство. — До сада сам једва успео да реформишем самог себе. Идеје моје нису речи (логос) већ дела! А зар се свет ипак интересује мноме? — Ни о чему другом и ни о ком више не говоре. V u е s la fable du monde. — Одиста! Каква милост! Ја, искрено да кажем, никад о њима не мислим. Ја сам незахвалан! — одговори подругљиво. Она погледа у њега пренеражено. — Наравно — осече се — којезаузет човечанством, сељацима и радом на имању, тај нема времена ни за шта више. — Да богме, одговори као Гжимала, грубо. — Али ја не разумем, откуд имају времена да се занимају мноме људи, који су заузети јелом, модом и упропашћивањем имања? — Тако је пријатно исмевати кога? — Кад нема о чему дубље да се мисли... свакако! Г-ђица Лавинија поче да дува као наљућена мачка. — Па ти си изгубио и најелементарнију углађеност ! узвикну. Он увиде да је далеко зашао, и, да јој се извини, пољуби је У руку. — Опростите ми, молим вас! Подивљао сам. Треба да ме узмете на васпитање. Одобровољила се одмах и заборавила за увреду. Мало после брбљала је с брда с дола, мешајући неколако језика и географију целе Европе. До краја ручка Леон је био посвећен у све иомодне радње, знао интриге целе аристокрације, дознао ствари негдашњих другова и дама из друштва, и добио утисак као да му је глава напуњена плевом и сламом. Усиљавао се да учествује у разговору, не разумевајући, како те будалаштине