Дело

Ј А К Т 0 Н 359 поште, поред апотеке, док не би стигнула на главну пијацу. Тамо би гурала друге чивутке, свађала би се с њима, ласкала сељаку који је псовао, прелетајући у наоколо оним немирним, закрвављеним очима. Колико ли је онда удараца добијала по леђима, колико је п.ута посртала и падала, колико ли је модрица задобијала у оваквој кампањи — то никад није бројала. Ако јој је само испало за руком да заради макар двајеслук, враћала се кући као триумфатор, сва радосна и сва блажена, после оног гурања — и почињала је да броји ситнину, скупљену у току месеца на исти начнн. Алп некако, никад није могла да напабирчи више од једне рубље. По другу ишла је брату. Онда би долазила њему, понизна и покорна, стала би непомично на прагу, притискујући своје најмлађе чедо на ислабеле груди, а брат, и без говора, знао је, шта значи овај њен долазак. Онда би дизао од рада своју тешку, риђу главу, погледао би на сестру својим стакленим, исколаченим очима, скидао бн са прста сјајни гвоздени напрстак, вадио би из прљаве кожне кесице што је носио на прсима испод гуња, једну рубљу и давао је Хаји. Рубља беше увек од артије и увек само једна у кесици. Лукаве живе Хајине очи нису биле никад кадре да сназе још но коју рубљу. Све се то обављало у потпуном ћутању. Хаја је узимала новац, љубила масни рукав братовљева капута и тихо је нарицала. Фројим јој није ускраћчвао да плаче и да захваљује, али је кесецу што пре завлачио испод гуња, закопчавао брижно све копче и машао се напрстка. Тад Хаја ишчезне из мрачног, ониског предсобља, сва уплакана и узбуђена. Тако је бивало не само једну годину или две. Док ти једнога јутра Фројим, ћутљив као што га је Бог дао, прозбори једва неколико речи са качарем Колкевичем и купи од њега велико парче плаца. Засука скутове „халата“ и упути се Тројансковој шуми да разгледа брвне и кладе. Потанко је промотрио све паре које је имао код себе, дао их је као капару, наредио кад ће да му се довезе камен за те24 *