Дело

360 Д Е Л 0 мељ и тек се пред вече кући вратио. Још тог истог дана рашчуло се у паланчпци да ће Фројим да зида. II збиља је зидао. Нареди да се ишчупају високе коприве, нагрижене од Колкевичевих коза, да се плац конопцем премери, четири међе за четири главна угла да се у ћошковима натакне и да се најзад удари камен темељац. Међутим су сељацп довлачивали камен из Тројанова, предузимач шеташе се по плацу са лулом у устима, разгледаше дрво и грађу и шараше греде кредом, а раденик, весело звиждучући, загашивао је креч у великом дрвеном сандуку. Па каткад би ко у сокачету застајкивао да блене у „фабрику“. Овај би климнуо главом, онај би пожелео срећу, а гомила деце опколила је копаче, баш као и обично, када се нешто негде зида. Одмах првога дана, боље рећи, првога сахата ове „фабрике", Хаја, предавши тезгу старијој девојчици, долети амо уснлахирена, забезекнута. Дотрча, обухвати очима целу ову државицу, и од великога чуда пљесну длан о длан. Ииак није отишла брату. Није хтела да му се замери, а његова рубља требала јој баш овога часа. Тек када је он први поздравио, усуди се да, покорно и ћутљиво, увуче у кројачеву избицу и да стане, као обично, на прагу. II Фројим, као обично, извади је из недара своју кожну кесицу и пружи сестри рубљу. Тек кад она хтеде да га у лакат пољуби, узе је за руку и проведе ћутљиво кроз сокаче, одведе на плац и тек кад стигоше до четврте међе, он је ослови: — Чуј ме, Хаја. Ми смо деца једних родитеља и нас је само двоје. Мепи Бог даде зараде а не даде деце, теби опет даде децу а не даде зараде. То није добро... Ућута и намргоди се, као да је тпме хтео да прекоре судбпну. Једва нечујно плакала је Хаја. — III... ш... ш... — утпшаваше је Фројим. — Не треба сада да ми ту слиниш, треба сада да ме чујеш... Ха.ја с места отре очи рукама, њено срце зангра у грудпма. — То је рђаво — настави Фројим, набирајући своје велико чело. Твоја су деца гладна, и твој муж је гладан, п ти сн сама гладна... Хаја бопо зајеца.