Дело

362 Д Е Л 0 Ове ноћи ускипти сва варошица. Риђи се кројач обесио на своме новом имању, на тројановској греди коју су требали сутра да наместе. Јутро је било ведро, тихо и прозрачно. Танак, бео месечев срп изумирао је на небу, растопљен сунчаним, дневним зрацима. Изнад куће лепршаху се голубовп, са околних њива допираше свежи мирис покошеног сена. Лејба Рабинович враћаше се кућп носле молитве. На раменима се његовим беласаше „талес“, самртни рубац, у рукама је носио Тору у кадивеном ћемеру. Путем се још молио. Његове се танке усне мицаху у неравном, нервозном шапату, који је с времена на време јачао, сличан зујању пчела. Он је на овакав начин хвалио свога Господа Бога. Пзненада застаде. Са пијаце се зачу дерњава и необична врева. Као што се огањ, кад на њ вихор духне, повећава или смањује, тако је и ова вика расла и оиадала, распарена невидљивом олујом. Још је стајао Лејба и слушао, када путем поред њега прелете звиждајући прво један деран, па други, па трећи, па неколико њих скупа; још мало час мирно сокаче напуни се светином побеснеле јеврејштине, која је викала, шпштала урликала, са изразом мржње у зажареним очима, са пљувачком на устима, с блатом и каменицама у руци. По срединн ове руље лежаше на носилима голи леш Портеров, кога носаху два адраповца. Фројим је грозно изгледао: Његова тешка риђа глава потскакиваше са тупим треском по састављеним на брзу руку пречагама; његова дебела још неиспружена од самртнога грча, колена стајаху високо; на модром му лицу и шнроко отвореннм, нзбуљеним очима, огледаше се језа н гроза самртп. Ово лице и тело самоубице, затрпано глпбом, опљувано, разрањављено каменицама, представљало је одвратан прнзор. У првоме трепутку Лејба Рабиновић устукну натраг. Али се на мах прибере, раздвоји урликајућу руљу, здера са себе самргпи рубац, баци га па оскрнављена мртваца и положив на њ ћемер са Тором, прнтиште је руком. Ужасан, страховит врисак забруја по светини. После тога вриска настаде за кратко време ћутање, као безмерно чуђење.