Дело

Ј А К Т 0 Н 363 У овој тишини чуо се бојажљив цркут запањених врабаца који се губљаху негде изнад "кровова. Онда неко изговори први пут ово грдно: „Јактон“. „Јактон!“ заурла светина за њпм и хиљаде груди дигоше се против браниоца несретнога леша. Би тренутак кад се чинило да he га светина растргнути. Неко му збаци капу с главе, неко други зграби сомотску „јермулку", него га шчепа за одело и раздере „халат“. Псовка, проклества, грдња просипаше се на њега. Они из близа пљуваху му у лице и гураху га, они даље бацаху се на њ блатом. Дерлад, дувајући у прсте, викаше: Јактон! Јактон! Јактон. Лејба Рабинович се не помаче с места ни корак. Исправљен, горд, мршав, поносит, брзим корацима иђаше поред носила, оставиш само у прснику испод којега су, спреда и позади, вирили канапи; ничпм не покривена главу дигао је високо, једну руку, омотану заветним раменима држао је на грудима. Другом пак притискиваше Тору, положену по самоубици. Та светиња одбранила је од обесвећења јаднога мртваца. Тако стигоше до изван гробља, где Фројим Портер буде затрпан у једноме јендеку уз узвике светине, грдњу и псовку. Тек онда Лејба узе од носача свој самртни рубац у Тору и упути се варонш. Руља се сада подели. Једни су остали поред јендека, бацајући се на гроб самоубице сувим гранчицама, камењем шљунком, другп су јурили за Лејбом са звиждањем и шиштањем, викајућп громким гласом: Јактон!.. Јактон!.. Јактон!.. II прирасте за њ име озо као оно нова кожа за змијину грбачу. Уз ту дерњаву Лејба Рабинович корачаше смелим, поузданим кораком, држећп испод пазуха Тору и „талес“, висок, исправљен, као да је за овај сахат општег исмејавања постао читаву главу виши. Само сасушени зној залепи па слепоочницама увојке црне, ретке косе, само му бледо лице побледе још више, а злаћане, сјајне, благе очи гледаху негде далеко, далеко... С пољског Ружа Dr Винавера.