Дело

БОЛЕСНИК У једној еоби жупанијске болнице лежи на кревету болестан Тодор. Лежи непомично. Није окрупан, али сада овако од болести испијено тнјело једва се разазнаје испод покривача. Још само слабо дисање одаје знакове живота. Слаб је и немоћан. Очи му затворене, дисање скоро стало — мало је при себн. У соби ваздух поиграва. Још која зрака блиједог сунчаног свијетла, што нестаје за омориковом шумом, трепери. Пролазе опатице, слуге пале свијеће. Чује се из вароши гласзвона./ Обично је. Доктор је јутрос био. Застао је код њега. Питао га нешто. Као да му је одговорио... Дође му, па и није у болници, са својима је код куће. Он и Цвијета долазе из поља. Дјеца трче пред њих, скачу, смију се, хватају га за руке. Подиже их и љуби... Дјеца!... Па као и није ожењен. Иде кроз село с вршњацпма. Дјевојке их гледе — за њиме замичу очи. Цвијета ту. Њу, па њу; друге неће!.. Отац се смије... Просе Цвијету; дарива је; састају се, договарају... Сватови. Барјаци. Дуде. Пјесма... Возе се до Цвијетине кући, а то негдје на другом мјесту. Лице Цвнјетино дошло му некуда непознато, друкчије; расте, расте, окреће се, и нестаје... Нејасно му све, као у некаквој магли замотано... Зна гдје је. Зна, да је у болницп. Зна и да је болестан и да је на кревету. У соби је још кревета; и десно и лијево. II на њима леже болесници. Чује њихово јечање и кашљање. На десно је онај жути старац, што непрестано мрмља; иза њега је онај млади, блиједи; тамо даље у куту онај што уздише: „муко Moja“. С лијеве стране онај мирни, крупни, мршави. Пе чује се. А како кашље. Крупно испијено лице, дубоке очне јаме, два утонула ока... Јасно му; све зна. Биће још добро, мисли. Оздравиће. Не кашље много. Рано је још за њега. Млад је, није сувишан на