Дело

372 Д Е Л 0 свијету. Није овдје, у овој загушљивој од разних болесничких мириса соби, као они око њега и по другим собама богаљп и сиротани, који никога немају, за којима нема ока да заплаче... Тешко је то. Да је баш и за умријети — сватко мора и на то увијек бити спреман — и ма гдје. Имаду и да га спреме и отпрате као човјека; да ваља! Зло је, кад то човјек нема, и тешко је. Није он за то дошао. Он треба здравља. Ништа више. Здравља! Мислио је, и његови мисле, овдје he га наћи. Болница је то! Довезли га његови, не би ли му се помогло. А многима се, веле, помогне у болници. Има рођену фамилију. Жале га сви. Све већ покушаше с њиме. Траје то већ две године — и ништа. Дали су већ и потрошили Бог своје заборавио. Не жале. Дали би још, дали би — што но се вели — и очи своје, само да им Тодор оздрави. Тодор је срце и душа фамилије. Стари отац Јаков и мати Јока изгледају из његових жуљева. А у кога да се узда жена му Цвијета са оно троје нејачи? Када ће, ако не ће сада?!. Гле! Да је био тек каки. Јок. Мален, чврст, окретан, здрав — вриједан! Жале га сви! Како да га не жале?.. Мио им је. Умиљат је и добар. II комшије га жале: и сви, који га знаду. Зна он. Тек његови. Знате и сами. Родили га; њихов је. Мајка му не престаје с плачем. Мајка је мајка. Најтеже је материном срцу. И отац се охладио. Ни близу онај, што је прије био. Био весео, шалан старац. Не би ни дијете мимо њега прошло, а да га не би у шалн штогод запнтао. А сада? Ни не гледа око себе. Тужан и жалостан... Жена опет, кад погледа око себе оне пилиће... Како да га не жале?!. За то га и довезоше у болницу. Ту су доктори, ту су часне сестре, ту сва послуга. Шта је код нашијех људи? II што има, пе умије. Као животиња да скапа без помоћи. Свештеник их на то наговорио. Срамота је, али шта ће. Све су покушали, још ће н то. Што мили Бог даде! Само да оздравн! Оздравпће. Зна он и осјећа, да ће оздравити. Добро ће бити. Лакше му је. У прсима му одлануло као да си руком однио; још само мало кашљуца. Проћиће то; малаксало је. Не боле га прса — а како су га страшно бољела. А, оздравиће, внди. II лаган је некуда као перце... Отац бно данас код њега. Донно му мнлоште. Није гладан. Мајка he ујутру доћи и Цвијета. Зна, да ће доћи, отацјерекао. Доћнће, зна он њих. Довешће и малога Симу. Мили!..