Дело

Б 0 Л Е С Н II К 373 II ниже му се весели, задовољнп, мили живот. Кућа, имање, родбина, пријатељи, комшије — село његово мило. II весео је и задовољан, и не осјећа гдје је и како му је. II иде, иде далеко... Пред њим нространа њива, нигдје ни грма ни шумерка — жито се жути. Тамо на крају, далеко — на смирају сунца — дрво... Па као даље башча, лијепа, пространа, мирисна. Миришн цвијеће: босиљак и каранфил. Цвијета с дјецом. Смију му се. II отац ту. Мајка нде стазом... Да, да, болница је то, тргну га кашаљ. Стењу болесници. Слабо свјетло поиграва на дувару. Поиграва и трепери. Болесницп се врпоље, јече, стењу, уздишу, кашљу... Онај жути мрмља... На све стране тешко дисање измијешано са стењањем и кашљањем. А слабо свјетло трепери... Заплакао би. Гдје су сад његови? Боли га — Бог зна, хоће ли га икада проћи... Смирио се. Крв му лагано струји, срце се једва чује; слабина га нека обузела — малаксао и клонуо... ... Вода хучи; он у води. Лијеп неки, висок човјек зове га. Не зна би ли ишао. Вода све дубља надолази. Облачно и грми. Човјек га зове. Жури к њему. Мучп се, гази. Још му само глава над водом и њу већ запљускује. Човјек му маше руком, други то неки човјек; познаје га. Крупно, испијево лнце, дубоке очне јаме, два страшна, утонула ока... — Јој! Мајко моја! — јекну у соби. Трже се. Хладна струја прође му цијелим тијелом. — Јој! — дрекну с лијева. — Ајој! Тодор дрхтну, препаде се — срце му стаде. Очп избечио, сав се несвјесно претворио у ухо. Чује и осјећа и само трептање свјетла. Види, чује, разумпје... — Ајој! — рикну поново. Ноге се охладише. II прса, и врат, и главу — све тијело поплину хладан, крупан, отужан зној. У сљепочицама бије, глава као да ће се разлетети... Страшно! То још није чуо. Као да и није то човјек, звпјер какова, дање неко... А кашље, кашље, као да се нешто одваљује... Поче да кркља. Кркља и пљушти по патосу. Под пенцером на аморици чује се сова. Тодору се коса диже. Над њим крупно, испијено лице, дубоке очне јаме, два страшна, утонула ока .. Ни не јаукну. Нешто густо и слано навали му у грло... Стево Јањетови*.

40*

Дело, књ. 46. 25