Дело

ВАЛТАЗАР БОГПШИЋ 97 Јер слава Богишићева неће остати само у онсме што је урадио на законотворном и на научном пољу, већ ће она блистати и из онога, што је он тековином и штедњом својом припремио за свој род. Врло штедљив — ма да сразмерно богат — пок. Богишић је имао намеру основати поседњим својим завештањем једну опште славенску задужбину, која би у неколико продужила његова дела и његове мисли. 0 овој замисли ја ћу говорити доцније, пошто у овом тренутку није удесно писати о томе што више, докле се не види да ли је он ту своју вољу изразио и законитим путем. А бојазан је: хоће ли се његово завештање наћи, пошто није радо хтео помишљати на смрт. Ма да је у Србији бивао сразмерно мало (свега два или три пута), он ју је волео као своју праву Отаџбину, и радовао се сваком њеном напретку, као што га је свака њена недаћа до срца дирала. Његовој души биће мило, да га је штампа престонице „наше Краљевине" тако топло ожалила, а то ће бити утеха донекле и његовој родбини и Цавтату и Дубровнику. Наше Дело чији је он пријатељ био још од појаве му, мораће се одужити достојније његовој успомени. Задовољимо се за сад „старовременским“: Лака му родна грудва! Др. Мих. Р. Веснић. Дело, књ. 47