Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ (СВРШЕТАК) Опет је Јулија била у капели, сад са свим празној. Клечала је близу кора, где су клупе најмањих девојчица; песвесно је села на место које је заузимала пре тридесет годнна. II догоди се оно чудо искрене исповести, непојмљиво душама нерелигиозним: њена је душа постала као у оне невине деце која су ту мало час клечала. Опат Иге рекао је истпну: она није била створење за телесну љубав. Ако јој је још и лопила крв из хиљаду зареза на срцу, а угашене очи неисцрпно лиле сузе при помисли да драги пријатељ није више њен, да је више није волео, у њеном месу нешто се стишавало, пролазило, као бол од неке старе ожеготине. Непрестано је клечала... Пмала је мрачно уздање да he јој божански гласови казати сад шта има да ради, јер, пошто се била решила на жртву, хтела је да je поднесе корисно и скромпо. 0 томе је дуго размишљала; на време је подсети тек добро познато звоно, које је оглашавало обед. Није требало никога више да узнемирава, да прави галаму око онога што ће се ускоро догодити. Hecpehe, ломљења, ранављења нпје требало више да буде осем у њеном рођеном срцу. Својој кући могла је доћи пре ручка. Тонја ју је очекивала као обично. — Ах! Ју! узвикну она. Како си нас од јутрос узнемирила, Ју! Наљутила сам се на тебе, па и г. Ескје се уплашио! — Ћути, Тонја! Не вичи толико. Није то ништа изванредно што сам отишла у јутру а вратила се у подне. Кажи да ручамо после четврт часа. Да ли је дошао г. Домје?