Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 99 — Јесте, лепојко моја; код господина је Сиржера, разгонара с г. Жаном. — Иди и замоли га да дође к мени. И немој причатп, јеси чула! — Добро... ни речи! После неколико тренутака доктор уђе код г-ђе Сиржер, прилично узнемирен тим таквим пријемом. Али нађе је потпуно мирну, што није очекнвао. Свежа вода утрла је трагове суза на њеним очима. Била је брижљиво зачешљана. Осем бледила на образима ништа није издавало њена узбуђења јучерашња и јутрошња. Она пружи руку лекару. — Добар дан, докторе. Видите да ми је добро. Како је Клари? — Много боље. Спавала је без грознице. Имам најбољу наду. — А Антоану? — Ненрестано исто. — Ви ћете ручати с нама? — Ако ви хоћете. — Дабоме. Но једну реч пре но што сиђемо. Шта је било с писмом које сте ми јуче показали... с Морисовим писмом Клари? запита још одређеннје, видећи да се Домје устеже. Не бојте се, ја сам мирна... Јесте ли то писмо предали Клари? — Не, код мене је. Мислио сам да... — Врло добро, слушајте. Имате ли поверење у мени? — Какво је то питање, госпођо! — Ох! ми нећемо пазити на формуле учтивости. Случај је сувише озбиљан, мпслим. Верујете ли ви у моју реч као у реч једног часног човека? И ако вам ја дам ту реч да се нећу више противити Клариној удадби и да ћу сама ппсати Морису и позваги га да дође, хоћете ли ми вероватн? — Потпуно вам верујем. — Онда, дајте ми то писмо... које сте мп јуче показали. Уштедећете ми унижење да га Клара прочита... а мени ће оно служити као заштита против себе саме, ако кад год дођем у искушење да се покажем слабом. Зашто се устежете? Морис вам је дао право да располажете с њим по вољи, и ви сте га, -свакојако, јуче на врло чудан начин употребили... Домје размисли за часак. 7*