Дело

100 Д Е Л 0 — Имате право, најзад рече. Ово нисмо, пошто је свршилн свој задатак, ваше је. II он јој га даде. Јулија га одмах затвори у своју фијоку. — Одавде неће никад изићи, рече она, осем ако једног дана зажалим своје пожртвовање. Тада ћу га прочитати да бих се уверила да сам добро урадила. Заклињем вам се. Погледаше се до у дно очију. — Ви сте за дивљење, рече лекар. — За дивљење, Боже мој! одговори она с осмехом врло тужним. Ја не налазим да сам за дивљење. Но, најтежи део посла свршен је. Остаје нам да позовемо Мориса. То ја примам на себе. А дотле, ако хоћете, заборавићемо све сво што је било... Хтела бих да Морисов повратак и венчање буду без галаме, са свим просто. Ја сам била сметња, и уклањам се. Домје јој пољуби руку. Тражио је речи којима ће изразити своје узбуђење. Али г-ђа Сиржер стави прст на своја уста. — Ни речи! Јесмо ли рекли? А сад, хајдмо. VIVI Од пре три дана Морис је са страховањем очекивао, у Хајделбергу, одговор Кларин. Шта ли ће му одговорити, ако буде одговарала? И шта би она могла одговорити па да буде задовољан? Положај је био без излаза и за њу као и за њега. Само један догађај могао би умирити његово срце; он је био немогућан, па ипак је често помишљао на њ: да Клара остави Париз и дође к њему у Немачку, као недавно Јулија. Ах, путовање с њом, с Кларом: он јој обавио онај витки стас, па пољубац на оне румене усне, и мирис оне црне коврчаве косе... Имао је ту грозну храброст да оживи сећањем, једне по једне,. дане, минуте проведене у Кронбергу, да му млада девојка замени у овим његовим мислима изневерену драгану... И на једанпут, у овом потпуном заносу, као убод ножем дођоше му последње Јулијине речи: „Ако опет дођеш овде са другом женом, н мала те Кети упита где сам ја, тићешјој одговорити да сам умрла, јели? Трећег дана дође једно писмо. На завоју је познао Јулијпн рукопис. „Сирота Јулија! Опет узалудне милоште... Опет онога: „Волпм те, мили мој! Чезне за тобом твоја Ју!... Али>